Šta nije psihoterapija?

Ovo pitanje je važno koliko i ono šta psihoterapija jeste.


Prvo, psihoterapija nije davanje saveta niti proces u kome stručnjak traži rešenje umesto nas. Ima mnogo razloga za to. Svet je prepun saveta, možete ih dobiti od prijatelja, rodbine, iz novina... Ponekad pomognu, ponekad ne. Ukoliko je savet koji ste dobili od prijatelja pomogao da rešite problem, onda psihoterapija nije potrebna. Ona postaje potrebna upravo kada nam saveti koje smo dobili i isprobali ne pomažu. Zato ona mora da ponudi nešto drugo.


Zbog čega saveti često ne pomažu? Pa zato što ih ljudi daju na osnovu svog iskustva, ne razumavajući uvek specifičnosti vaših problema, vašeg konteksta, vaših prethodnih iskustava... Ponekad saveti zvuče korisno, ali ne znamo kako da ih sprovedemo zato što ne razumemo potpuno šta nas sprečava da napredujemo, da unesemo neke promene...


Osim toga, niko ne može da zna šta je najbolje rešenje za vas, za vaš problem i za vaš život. Niko, pa čak ni psihoterapeut!


Ovo može biti zbunjujuće jer veliki broj klijenata na početku kaže da su došli po savet kako da reše problem. I šta onda terpeut može da ponudi?


Svaki psihotereput jako dobro zna da je jedino klijent ekspert kako za svoj problem tako i za njegovo rešenje. Isto tako zna da rešenje nije uvek lako pronaći zbog toga što se u nekim situacijama osećamo nemoćno, ranjivo, nesigurno... da ponekad zaboravimo na svoje snage i kapacitete... da nekih potencijala nismo uvek svesni... da se o nekim stvarima plašimo čak i da razmišljamo... Psihotereput jeobučen da primenjuje tehnike kojima nam može pomoći da dođemo do tih skrivenih saznanja, koja će nam omogućiti da sebe, druge i čitav svet možemo sagledati na jedan potpuno nov i drugačiji način. A onda, opskrbljeni tim saznanjima, do rešenja dolazimo sami.


Zbog svega toga, psihoterapija nije davanje saveta, ona je pre proces u kome se, postepeno se menjajući (zahvaljujući novim iskustvima, uvidima, novoj perspektivi iz koje osmatramo svet oko sebe), učimo da rešenja pronalazimo sami.


Psihoterapija nije bilo kakav razgovor. O nekim problemima se možemo posavetovati sa sveštenikom, računovođom ili komšijom. Ali već je objašnjeno da oni, iako mogu biti vrlo korisni, ponekad čak i dovoljni, često ne mogu pomoći u rešavanju svih problema, zato što niti oni mogu znati šta je zaista najbolje na nas, niti smo mi uvek svesni svih elemenata koji nam mogu pomoći u njihovom rešavanju. Zato je u nekim slučajevima potreban poseban proces postepene promene i uvida, a to je ono što radi psihoterapija.


Psihoterapija ne spada u alternativnu medicinu. Ona je nauka koja se razvijala na univerzitetima, zdravstvenim ustanovama i posebni m centrima od strane tradicionalno obučenih stručnjaka (najpre su to bili lekari i psiholozi) koji su pratili njene efekte, proučavali mereći njene rezultate i razvijali je u skladu sa važećim naučnim standardima. To ne znači da nema terepeuta koji se bave i alternativnom medicinom, kao što ima i lekara koji je praktikuju. Ali važno je znati da je sama psihoterpija istraživana metoda koja je prihvaćena i priznata od strane stručnjaka kao oblik pomoći u prevazilaženju problema, što nije uvek slučaj sa metodama alternativne medicine.




Pročitajte još:

Etika u psihoterapiji



Prijatelji