Da li mi treba psihoterapija?

Često me ljudi pitaju kako da znaju da li im je potrebna psihoterapija ili ne. Odgovor je zapravo vrlo jednostavan: ukoliko sami osećate da vam je potrebna takva vrsta podrške ili ako vam drugi skrenu pažnju na tu mogućnost.


U prvom slučaju možete osećati bilo šta - od konkretnih simptoma sa kojima se suočavate na psihičkom planu, preko konstatacije da nešto nije u redu iako niste sigurni tačno šta, do toga da želite bolje da upoznate i stekenete nove uvide o sebi i svetu oko vas.


U drugom slučaju, moguće je da su drugi kod vas primetili ponašanje koje odstupa od vašeg uobičajenog, neke promene u ponašanju ili emocionalnim doživljajima, da znaju da već dugo pokušavate da izađete na kraj sa nekim problemima, a ne uspevate sami... Nekada upravo drugi imaju uvid u nas koji nedostaje nama samima. Naravno, ovo ne mora biti dovoljan razlog da zaista i započenete terapiju, ali može biti koristan podstrek da razmotrite i tu mogućnost.


Generalno, može se reći da psihoterapija može da pomogne na nekoliko aspekata:

  • Psihološkom (strahovi, uznemirenost, donošenje odluka i teške dileme, panični napadi, hipohondrija, opsesivne i iracionalne misli, napuštanje, gubitak, adikcije, iskustvo nasilja ili zlostavljanja, tranzicione faze u životu, agresija, slaba kontrola besa ili impulsa i drugih ponašanja, starenje, loša slika o sebi, nisko samopuzdanje i motivacija, kreativne blokade, poremećaji ishrane, poremećaji pažnje i učenja, roditeljstvo, samokriticizam, prilagođavanje, samopovređivanje, stres, preterana briga, osećaj lične bezvrednosti, problemi sa poverenjem, teme vezane za spiritualnost i religioznost, iracionalno osećanje krivice, suicidalne misli, samopovređivanje...)


  • Socijalnom (problemi u komunikaciji sa drugima, socijalna anksioznost, preterana sidljivost i povučenost, izolovanost, problemi u vezi i braku, problemi vezani za posao, problemi poverenja i pripadanja, seksualnosti, iskustvo marginalizacije i društvene stigmatizacije/ diskriminacije, problemi u porodici i sa decom...)


  • Medicinskom Ovde se radi o tome da postoji neki konkretan medicinski problem- bolest, a psihoterapija se koristi kao pomoćna metoda koja može da ublaži tegobe radeći na prihvatanju sopstvenog stanja, učenjem neki tehnika za njihovu kontrolu, osnaživanjem klijenta da se suoči sa problemom i priđe mu na najefikasniji način (kao što su redovne kontrole i uzimanje propisane terapije), kao i suočavanje sa psihičkim i socijalnim aspektima bolesti na najbolji način (depresijom, stigmatizacijom, napuštanjem...). Dakle, psihoterapija ne leči samu bolest, već osnažuje klijenta da se sa njom nosi na najbolji mogući način.


Ovde spadaju pre svega psihosomatske bolesti ("prave", telesne, bolesti, koje su izazvane pretežno psihičkim faktorima, kao što je dugotrajan stres i sl.) Psihoterapija neće izlečiti samu bolest, ali može da ublaži njene efkte ili učestalost javljanja simptoma (npr. astma, čir na želucu itd.)


Postoje, međutim, bolesti i medicinski problemi koji imaju isključivo psihičke uzroke. Razlozi za njih mogu biti vrlo složeni, ali im je zajedničko da su otklonjeni svi uzorci koji ukazuju na organisko poreklo bolesti i lekari su potvrdili da je njeno porekla najverovatnije psihogeno. Primeri za to su različite seksualne disfukcije (npr. impotencija), bolovi u stomaku, proliv, nesanica, tahikardija, drhtanje ili prekomerno znojenje... Ono što je najvažnije jeste da se prvobitno isključe organkski uzroci bolesti, pa tek kada su oni isključeni, psihoterapija će se pozabaviti njima.


Često se terapeutima obraćaju i osobe kojima je dijagnostifikovana neka ozbiljna hronična bolest (multipla skleroza, epilepsija, kancer, HIV, leukemija, dijabetes...) i psihoterapija je važna da bi osnažila i motivisala osobu da prihvati bolest i pridržava se uputstava lekara i propisane terapije.


Ozbiljnim psihijatrijskim bolestima (kao što su npr. shizofrenija i druge psihoze) se po pravilu bave psihijatri i za ove bolesti je neophodno lečenje lekovima. Međutim, neki oblici psihoterapije mogu biti od pomoći osobi da je osnaže da se što bolje prilagodi životu sa tom dijagnozom, te joj pruže podršku u smislu društvene stigmatizacije i predrasuda koje vladaju u društvu o takvim bolestima. Psihoterapija ovde ne može biti jedini izbor lečenja, ona se koristi samo kao dodatna, suportivna metoda. Ukoliko se nadležan psihijatar ne bavi psihoterapijom, psihoterapeut može biti osoba koja nije lekar, ali obično mora sarađivati sa psihijatrom kako bi se pratio napredak, eventualni recidivi i dejstvo propisanih lekova.


Takođe, postoje tehnike disanja i druge tehnike relaksacije kojima se mogu ublažiti problemi hroničnog bola, postoperativnog oporavka, posledice nekih neprijatnih ili bolnih medicinskih procedura.


Kako različita medicinska stanja uvek imaju svoj odraz na psihičko stanje te se sa njima moramo nekako nositi, nekada to postaje previše teško upravo tu nastupa psihoterapija.


Kada je osoba suočena sa terminalnom dijagnozom (neizlečivom bolešću sa očekivanim smrtnim ishodom u relativno kratkom vremenskom roku), čak i tada ima mesta za psihološku podršku koja joj je potrebna da prihvati takvu vest, suoči se sa neizbežnim krajem i dočeka ga u relativnom miru, bez dodatne patnje koju bi uzrokovali strah, bes, krivica ili druga osećanja koja se tada prirodno javljaju.




Pročitajte još:

Kako izabrati terapeuta?
Kako izgleda i koliko traje?
Lekovi - da ili ne?



Prijatelji