Egzistencijalistička psihoterapija

Ključnim predstavnicima ovog pravca se smatraju Viktor Frankl i Rolo Mej, a danas i I. Jalom. U velikoj meri se zasniva na egzistencijalističkoj filozofiji. Za nju se može reći da je pre filozofski pristup koji utiče na terapeutov rad nego precizno definisan metod sa specifičnim tehnikama za rad. Proizašla je iz želje da se ljudima pomogne u reševanje teškoća savremenog života kao što su izolacija, otuđenje i besmisao, kao i individualni doživljaj samoće i uznemirenost koji on izaziva. Umesto da se usmerava na rešavanje problema, njen cilj je da klijentima pomogne da preispitaju i razumeju ove duboke ljudske doživljaje i svoje odgovore na egzistencijalna pitanja, te da ih podstakne da ih izmene kako bi živeli autentično. Ovde se često naglašava da je psihoterapija putovanje na koje zajednički kreću terapeut i klijent. Terapeut je duboko ukljućen u ovaj proces i proživljava ga sve vreme sa klijentom.


U ovom pristupu, naglašavaju se još i važnost slobode, ali i prihvatanje odgovornosti koja ide sa njom, svest o smrti i nepostojanju kao izvoru uznemirenosti, ali i važnost traženja smisla, vrednosti, svrhe i ciljeva u životu.


Ova psihoterapija može biti posebno zanimljiva onima koji se suočavaju baš sa ovakvim egzistencijalnim dilemama, te onima koji se pronalaze u egzistencijalističkoj filzofiji uopšte. Sjajan praktičan prikaz toga kako ona može izgledati se može videti u knjigama Irvina Jaloma koje su skoro preveden kod nas (Krvnik ljubavi i Lečenje Šopenhauerom: Plato, Beograd).


Pravci vrlo slični ovoj psihoterapiji su i fenomenološka psihoterapija i logoterapija (V. Frankla).




Pročitajte još:

Geštalt psihoterapija
Konstruktivistička psihoterapija
Psihodrama

Korišćena literatura:

Corey, G. (2004): Egzistencijalistička psihoterapija, u Teorija i praksa psihološkog savetovanja i psihoterapije, Naklada Slap, Jastrebarsko