Narativna psihoterapija

Nastala je na osnovu radova M. Vajta i D. Epstona 70-tih godina. Ona se fokusira na narative ili priče o sebi i drugima i njenu osnovu čini ideja da su one, a samim tim i problemi, proizvođeni u određenom socijalnom, kulturnom i političkom kontekstu. Svaka osoba kreira značenja o svom životu upravo iz priča koje su joj dostupne u ovim kontekstima.


Priče koje osobe kreiraju su i deskriptivne , ali istovremeno one i oblikuju klijentovu trenutnu perspektivu, kao i njegovu prošlost i budućnost (drugima rečima, prošlost se, na primer, može ispričati, a samim tim i doživeti, na mnogo različitih načina).


Na terapiju se često javljaju osobe čijim pričama dominiraju problemi koji ih ograničavaju ili se čak sa njima u veliko meri identifikuju (npr. umesto da sebe dožive kao osobu koja ima problema sa depresijom, sebe opisuju kao "depresivca"). Ovakve priče mogu imati vrlo snažan, negativan uticaj na način na koji oni doživljavaju sebe i sopstvene kapacitete.


Cilj narativne psihoterapije je da pomogne klijentu da otkrije "neispričane priče" koje se odnose na pozitivne aspekte njihovog života. Za nju se može reću da joj je suština u pomaganju ljudima da otkriju skrivene i ranije neprepoznate mogućnosti u vezi sa sobom i pričama koje će tek stvoriti.


Narativna terapija se temelji na idejama socijalnog konstrukcionizma. Ideja o tome da ne postoji samo jedan način da se ispriča priča o nekom događaju znači da ne postoji "ono što se stvarno desilo", već samo priče koje mi o tome stvaramo. Zbog toga je sve podložno rekonstrukciji, pa čak i prošlost!




Pročitajte još:

Psihologija ličnih konstrukata (PLK)
Egzistencijalistička psihoterapija
REBT i KBT

Korišćena literatura:

Sajt centra za narativnu terapiju iz Toronta (Kanada): O narativnoj terapiji, adresa: www.narrativetherapycentre.com