Potreba za bliskošću u savremenom svetu

ePsihoterapija 11.01.2018. u Briga o sebi, Potrebe

U ovom tekstu želim da razmotrim pitanje ljudskih potreba i njihovog mesta u modernom društvu u kom živimo. Naše potrebe, želje, težnje, zavisnosti, kako god da ih nazovemo, mogu podrazumevati bilo šta što nam je potrebno, bilo da je to vazduh, ljubav ili sloboda. Na jednom nivou ovo je priča o ličnom putu svakog od nas, na drugom o svima nama koji smo deo ovog političkog i ekonomskog sistema.

Koliko ljudske potrebe mogu da postanu opasne i problematične najupečatljivije vidimo u susretu sa osobama koje se bore protiv bolesti zavisnosti. Ali problemi postoje i kada jednostavno nemamo osnovna materijalna sredstva da zadovoljimo nasušne potrebe, da se prehranimo ili sklonimo na toplo. Ponekad uopšte ne možemo ni da odredimo šta želimo i preplavljeni smo neutoljivom čežnjom. Nadalje, i same potrebe se usložnjavaju prateći trend sve kompleksnijeg sveta u kom živimo i sve je više stvari bez kojih ne možemo. Razmislite samo šta biste poneli sa sobom na daleki put i da li biste mogli sami poneti sve što vam je preko potrebno?

Više nego bilo koja druga bića smo upućeni na one oko nas. Od najranijih dana smo zavisni od drugih, u početku od jedne osobe koja nam pruža uglavnom sve, a zatim postepeno učimo kako da preusmerimo očekivanja i na sebe, ali i na druge ljude. Međutim, na tom putu se često saplićemo. Čak i kad odrastemo dešava se da želimo da nam jedna posebna osoba „pročita misli“ i pruži to to to i to ili mislimo da apsolutno svi koji su vredni našeg vremena moraju da nam pruže SVE što zamislimo. Očekujemo ono što je skladu sa našim pristupom ljudima i odnosima.

Ponekad ljude iz okruženja doživljavamo kao „marionete“ kojima je na neki način moguće upravljati. Pozadina te ideje je priča o dehumanizovanom čoveku, čoveku kog je potrebno „gurnuti“ u određenom pravcu ili „namamiti“ u drugom. Ukoliko shvatimo ljude kao sredstva za zadovoljenje naših brojnih ciljeva, nailazimo na problem nedostatka prostora za toplinu i bliskost, čak iako smo sposobni da procenimo kako nešto da „izvučemo“ iz njih. Poražavajuće je prihvatiti svet kao takvo mesto, iako se nekad čini da upravo ka tome ide.

Nasuprot preteranom oslanjanju na druge i ideji o modernim nezasitim bićima, nudi nam se i alternativa nezavisnosti. Mnogi od nas poveruju u to da im ne treba ništa od drugih i da mogu sve sami. Međutim čak i kad se okrenemo u pravcu nezavisnosti i samostalnosti često postajemo robovi moći koju npr. novac pruža ili velike praznine koja može biti posledica povlačenja iz odnosa. Čini se kao da svet ide u pravcu sve većeg otuđenja, da materijalno postaje najbitnije dok je prostora za ljudskost minimalno. Da li mi zaista postajemo zreli i nezavisni kada nam naizgled ne treba ništa osim materijalnog?

Ali mogući je i drugačiji pogled na međuljudske odnose. Naime, bliskim ljudima možemo pristupiti iz ugla iskrene zainteresovanosti, možemo pokušati da razumemo njihov pogled na svet, a uz to i mi sami imamo mnogo toga da im pružimo. Kada drugima priđemo uz iskrenu želju za razumevanjem i sa pitanjem „zašto“ na umu, tačnije uz interesovanje za nečiji pogled na svet, a ne samo konkretna, vidljiva ponašanja, naši odnosi postaju daleko više smisleni i ispunjavajući. Ponekad nam je umesto slepog zadovoljenja neke potrebe daleko dragocenije iskustvo kada nas neko razume, čak iako nije spreman da odagna naše nezajažljive čežnje.

Iako se pred svima nama nalazi ovaj zamršen proces snalaženja u svetu, daleko od toga da smo bespomoćni. Za početak, možemo da razaznamo šta nam treba. To nije uvek lak zadatak i ume da bude jako zbunjujuć, ali zapravo suština najčešće nije u tome koliko želja imamo i koliko su neutoljive, već u našoj kreativnosti oko toga kako ćemo osmisliti put njihovog ostvarivanja. Umesto što čeznemo za mnogo stvari, možemo i da shvatimo šta nam je najvažnije i krenemo ka tome, laganim koracima. Ponekad je, ukoliko želimo da dobijemo više od života moguće, čak i neophodno, da promenimo perspektivu gledanja na stvari, bilo da se radi o promeni doživljaja drugih ljudi, sveta u kom živimo ili nas samih. Zapravo je to ono što je mnogima od nas, u raznim trenucima života i najpotrebnije.

 

Tatjana Pivić, MA, konstruktivistički psihoterapeut.
„Duboko verujem u to da psihoterapija može da predstavlja jedan od najvažnijih koraka u životu osobe. Ceo proces predstavlja posebno iskustvo, koje može doneti značajne promene i pomeriti osobu iz zaglavljenosti, preplavljenosti bolnim osećanjima i osmeliti je na drugačiji pogled na svet.“

 

Pročitajte još:

Konstruktivistička psihoterapija
Kad prijatelj insisitira na poveravanju
Lične granice protiv teških ljudi

 

Unutrašnji samogovor kao odraz odnosa prema sebi

ePsihoterapija 11.01.2018. u Briga o sebi, Emocionalna inteligencija

Komunikacija medju ljudima odvija se svakodnevno i na različite načine. Rečima koje upućujemo jedni drugima, govorom tela, izrazom lica, bojom i visinom glasa… Medjutim, kako komuniciramo sa drugima, na isti ili sličan način mi komuniciramo i sa samim sobom. Neki ljudi to rade često, gotovo svakodnevno, dok ima i onih koji se sebi nikada ne obraćaju.


Izvor: Mother Nature Network – www.mnn.com

Najčešće se ljudi sebi obrate onda kad naidju na neki problem ili nešto pogreše. Tada su skloni da sebi upućuju veoma negativne poruke koje obezvredjuju i diskvalifikuju ličnost osobe. …nastavak.