Lucifer-efekat: kako „dobri“ ljudi postanu „zli“?

ePsihoterapija 18.12.2012. u Društvo, Istorija psihologije, Zlostavljanje

Naslov članka je zapravo naslov knjige u kojoj je čuveni profesor Univerziteta Standford, Philip Zimbardo, sumirao više od 30 godina svojih istraživanja o faktorima koji dovode do toga da obični, “normalni”,  ljudi čine zla dela. U ovoj knjizi autor detaljno opisuje hronologiju i skup faktora u okruženju koji će stvoriti savršenu podlogu za činjenje zla što dovodi do transformacije koja je nazvana Lucifer efekat.

Zimbardo je postao poznat široj javnosti nakon kontroverznog eksperimenta nazvanog Standford Prison Experiment. Eksperiment se sastojao u tome što je 1971. godine,  grupu od 24 dobrovoljca (koji su se prijavili da učestvuju u istraživanju iz oblasti socijalne psihologije) na slučajan način podelio u dve grupe- “stražare” i “zatvorenike”. Važno je napomenuti da su svi bili klinički zdravi, bez indikatora psihopatije. Oni su smešteni u pripremljeni “zatvor” u podrumu univerziteta. Učesnici su znali da će učestvovati u studiji, ali nisu bili upoznati sa detaljima o tome kada će se ona dogoditi, pa je lažno hapšenje “zatvorenika” u kome su bili javno privođeni policijskim automobilima uz pomoć policijskih službenika iz svojih kuća pred komšijama doprinelo početnom šoku. Prilikom dolaska u zatvor, “zatvorenici” su bili pretresani, obrijani, oduzeta im je odeća i zamenjena uniformama te dodeljeni brojevi kako bi se kreirao utisak poniženja. Uniforme i brojevi su uvedeni kako bi se depersonalizovali i kako bi im se otežalo da iskažu bilo kakve individualne karakteristike. “Stražarima” je data samo jedna instrukcija − da rade šta god da je potrebno da bi održali red u “zatvoru”. Istraživači su nadalje samo posmatrali događaje putem kamera i nisu se mešali.

Iako je planirano da studija traje dve nedelje, ona je prekinuta nakon samo šest dana zbog zapanjujućih efekata koje istraživači nisu predvideli. Naime, “zatvorenici” i “stražari” su se toliko uživeli u svoje uloge da su prvi postali izrazito pasivni i depresivni, dok su drugi ispoljili iznenađujuće sadističko ponašanje.  Iako neetičan po današnjim standradima, ovaj eksperiment je pružio važne uvide u to kako se sadističko ponašanje postepeno razvilo.

Na samom početku, “zatvorenici” nisu previše ozbiljno shvatali naređenja “stražara”. Ismevali su ih,  nastojali da zadrže svoju individualnost i svađali se. Međutim, ubrzo su usledile fizičke kazne, prisilni sklekovi i sl. Drugog dana je izbila pobuna među “zatvorenicima” − zatvorili su se u svoje ćelije, blokirajući vrata krevetima. Usledila je brutalna odmazda − “stražari” su razvalili vrata “ćelija” aparatima za gašenje požara, skinuli “zatvorenike” do gole kože, rasturili krevete i ćelije, a zatim one “zatvorenike” koji su započeli pobunu zatvorili u samice. Dvojica su doživela nervni slom. “Zatvorenici” su tako brutalno i sadistički bili kažnjavani, da je odlučeno da se eksperiment prekine. Zanimljivo je, međutim, da nije sam glavni istraživač Zimbardo bio taj koji je presudio, već bi studija verovatno bila nastavljena da nije bilo zapanjenog zahteva za prekidom njegove buduće žene, a tadašnje doktorantkinje kliničke psihologije, Christine Maslach, kojoj je,  preko kamera, pokazao šta se događa.

Kada se nalazi ove studije uporede sa čuvenim Milgramovim eksperimentom u kome je 2/3  dobrovoljaca bilo spremno da, samo zato što autoritet to traži, daju drugim “dobrovoljcima” (a zapravo treniranim glumcima) smrtonosne elektroškove, stiže se se do nekih bazičnih pitanja o ljudskoj prirodi.

Da li nam ove studije ukazuju da u svakome od nas leži zlo? Ili smo toliko pasivni da će se zlo pojaviti na zahtev bilo kog autoriteta ili njegovog odsustva (u slučaju Zimbardovog “zatvora”)? Da li smo spremni da učinimo bilo šta ako nećemo biti smatrani odgovornim? I ko je ovde odgovoran? Zimbardo, nakon godina istraživanja, nudi odgovor − sistem (koji ima političku, ekonomsku, pravnu i institucionalnu moć). U sjajnom predavanju koje možete pogledati ispod teksta, on detaljno razmatra faktore koji dovode do transformacije koju naziva Lucifer-efekat odn. do fenomena da normalni, obični ljudi, pod okolnostima koje stvori sistem, počinju da čine brutalna, sadistička dela.

Zimbardo je identifikovao 7 društvenih procesa koji čine plodno tle za činjenje zla:

  • Nemarno preduzimanje prvog malog koraka
  • Dehumanizacija Drugih
  • De-individualizacija selfa (anonimnost)
  • Difuzija lične odgovornosti
  • Slepa poslušnost autoritetu
  • Nekritičko priklanjanje grupnim normama
  • Pasivna tolerancija zla/nasilja kroz neaktivnost ili ravnodušnost

u novoj, nepoznatoj situaciji.

Stoga, smatra on, nije pitanje ko je “zao”, već kakve treba da budu okolnosti koje će prosečnu, normalnu, dobru osobu navesti da čini zla dela. Zastrašujuća implikacija je da je gotovo svako, pod određenim okolnostima, sposoban da čini zlo. Naglašava, međutim, da odgovornost leži u sistemu: ako ljudima date preveliku moć bez nadziranja stvorili ste recept za zlostavljanje.

Zimbardov rad je ponovo postao aktuelan nakon otkrića zastrašujučih mučenja zatvorenika u Abu Gharib zatvoru od strane američkih stražara. Snimci mučenja su neverovatno podsećali na snimke načinjene tokom eksperimenta u  Standfordu 1971. godine,  zbog čega je ovaj naučnik bio pozvan da svedoči na suđenju jednom od američkih stražara koji je u tome učestvovao.

Njegov eksperiment je bio inspiracija za nekoliko filmova i dokumentarnih serija (BBC-eva dokumentarna serija “The Experiment” za čije potrebe je izvedena replikacija pomenute studije,  film “Eksperiment” u režiji P. Scheuringa prikazivan i u našim bioskopima, a zatim i jedini autorizovani dokumentarac pod nazivom “Quiet Rage”) a u najavi je još jedan, autorizovan od strane autora, koji će biti sniman u originalnim prostorijama Stanford univerziteta u produkciji Christopher McQuarrie kome će koscenarista biti čuveni oskarovac Tim Talbott.

Za svoj rad, Zimbrado je 2012. primio nagradu za životno delo u oblasti psihologije od Američke Psihološke Asocijacije (APA). Danas svoj rad posvećuje drugoj strani medalje −  otkrivanju faktora koji od običnih ljude čine heroje i otkrivanju toga šta ih navodi na herojska dela. U svakom od navedenih eksperimenata su se pojavili i subjekti koji su odbili da se povinuju naređenjima i pritisku grupe. Naglašava da za vreme eksperimenta čak ni on nije shvatao koliko su daleko stvari otišle, dok njegova devojka nije zaprepašćeno konstatovala “Užasno je to što radiš tim momcima (…ne “zatvorenicima” niti “ispitanicima” već “momcima”) i ti si odgovoran!”.

Iako se rad po kome je inicijalno postao poznat ticao faktora koji doprinose činjenju zla, danas ta saznanja koristi da bi objasnio kako neodgovoran sistem te  pasivnost i nereagovanje pojedinaca mogu dovesti do zapanjujućih transformacija, ali da ih istovremeno možemo iskoristiti ne samo da bi se takva dela predupredila već i zato što nam mogu pomoći da razumemo kako da postanemo heroji.

Ovako se, bar, ova priča predstavlja danas.

. . .

U širem kontekstu i iz drugačije perspektive, ona bi mogla zvučati potpuno drugačije.

Davnih sedamdesetih, u vreme kada se etičkim standardima nije pridavala važnost koja postoji danas, jedan entuzijastičan student je sproveo eksperiment kako bi bolje razumeo ljudsku prirodu. Zaslepljen objektivno-empirijskim pristupom “neutralnog” naučnika, oduševljeno je posmatrao transformacije koje su dovele do maltretiranja i ponižavanja ispitanika sve dok se nije našao suočen sa pritiskom jedne žene.  “Zanemarujući” neutralan pristup, ona je čitavu stvar i odgovornost za događaje nazvala drugačijim imenom.

Nakon 30 godina, autor i njegov eksperiment ponovo dospevaju u centar pažnje, nakon poziva za svedočenje u korist odbrane stražara iz Abu Gharib-a (“nisu krivi pojedinci nego sistem”).

Iako je istina da je eksperiment pružio nove uvide o ljudskoj prirodi, socijalnim procesima i odgovornosti sistema, činjenica da su tek tridesetak godina kasnije dobijeni nalazi smešteni u neku smisaonu celinu (koncept Lucifer-efekta) baca izvesnu senku na njegov naučni značaj koji je dodatno zakomplikovan činjenicom da je kasnije iskorišćen u sudskom procesu u cilju odbrane onih koji su sadistički mučili druge ljude. Umesto pokretanja šire debate o etici u nauci, stiče se utisak da je od njega profitirao mnogo više sam autor (kome, po sopstvenim rečima, i nije palo napamet da ga prekine) nego sama nauka. Priča o drugoj strani medalje, navodnom izučavanju toga kako postajemo heroji (koje ni blizu nije ozbiljno i uticajno kao inicijalni eksperiment), danas zvuči više kao opravdanje i pokušaj autora da ponudi neki prihvatljiv kontekst za sagledavanje kako samog eksperimenta tako i njegove pozicije kao naučnika koji radi nešto važno za sve nas.

Na donjem videu možete pogledati snimak Zimbardovog predavanja. Ipak, upozoravamo da u jednom delu snimak sadrži uznemirujuće fotografije mučenja u Abu Gharib-u!

Izvori:
www.lucifereffect.com
www.PrisonExp.org



Pročitajte još:

Moć pozitivnog mišljenja – samoispunjujuće proročanstvo
Zlostavljanje menja dečiji mozak

1 komentar | Kliknite ovde da ostavite komentar.

Komentari

  • J kaže:

    Grupa od 24 dobrovoljaca ne obuhvata dovoljno ljudi da bi se izveo bilo kakav zakljucak. Svi studenti su iz Engleske, slicnih godina verovatno i obrazovanja….Jedini kriterijum je da nisu imali predispoziciju za psihicke poremecaje. Stepen njihove osvescenosti je verovatno jednak stepenu osvescenosti njihovoh profesora, koji ni sam nije video svoju odgovornost u tome sto se desavalo. Mene vise zanima profil njegove zene, kojoj je samo jedan pogled bio dovoljan da zakljuci da je sve to ne humano. Mozda bi trebalo vise paznje da usmeri na pojedince koji su odoleli experimentu, pa da i sam nauci nesto od njih. To bi verovatno bilo mnogo korisnije nego sto se koncentrisao na to da dokaze da smo svi sposobni da cinimio zlo. Svako je sposoban i za zlo i za dobro pitanje je samo kome prepustamo kontrolu u kom momentu. Ako je covek slobodan u svojoj glavi on sam preuzima odgovornost za svoje postupke, ako je sluga on sluzi, kome god. Savremeno drustvo kroz sistem, obrazovanje i religiju proizvodi sluge, tako da me ishod eksperimenta uopste ne cudi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *