Psiholog u Beču – u poseti Frojdovoj kući

ePsihoterapija 29.08.2013. u Frojd, Istorija psihologije, Psihoanaliza

Iako pripadam terapijskom modalitetu koji je nastao kao odgovor na tada dominirajuću psihoanalitičku paradigmu te je prilično kritički nastrojena prema njoj, kao psihoterapeut ne zaboravljam da moja profesija danas postoji upravo zahvaljujući Frojdu. I više od toga ˗ neke od osnova koji su još tada postavljeni opstaju i danas uprkos velikim promenama koje su se u međuvremenu događale. Značaj i dinamika nesvesnog, transfera i kontratransfera, važnost rada na odnosu  i mnoge druge su nešto čemu se gotovo svaka paradigma na kraju ipak vraća (poslednja je svakako treći talas kognitivno-bihejvioralnih terapija). Osim toga, činjenicu da sam danas psihoterapeut verovatno mogu da pripišem baš Frojdu čije knjige su mi otkrile potpuno novi svet koji i danas oduševljeno istražujem.

Pre nekoliko godina sam imala prilike da posetim kuću u Londonu u kojoj je proveo poslednje godine svog života nakon što je napustio Beč bežeći od nacista. Iako je najveći broj ličnih stvari, namešataja (uključujući i čuveni kauč) i dokumenata prenet tamo, poseta njegovoj kući u Beču imala je snažan simbolički značaj. To je mesto na kome je nastajala psihoanaliza, mesto gde su stvarana njegova ključna dela i mesto koje su posećivali, danas već slavni, klijenti. Mesto koje je teška srca napustio čak i kada je pretnja već postala ozbiljna a mogućnost bekstva bila ozbiljno ugrožena njegovim odugovlačenjem.

Pripremljena i opremljena, jednog junskog dana 2013.godine, uzbuđena krećem da tražim čuvenu Berggasse  ulicu br.19 koju znam još iz davnih školskih dana. I danas se isto zove. Ispred zgrade u kojoj je živeo se nalazi veliki pano kojim je obeležen muzej u koji je zdanje pretvoreno. Kako uvek na licu mesta otkrijem nešto potpuno novo, ovaj put sam iznenađena jer se uopšte ne radi o kući već o stanu u višespratnoj zgradu. Penjem se istim hodnicima i pitam se koliko se toga promenilo od 1891. kada se ove doselio…

U ovom stanu je proveo 47 godina. Tu je napisao svoja najveća dela. Iako nedostaje gotovo sav nameštaj, stare fotografije svedoče o mestu gde se nalazio čuveni kauč, radnom stolu, bogatoj kolekciji staroegipatskih figurica i umetničkoj kolekciji. Danas ovaj muzej sadrži najveću biblioteku psihoanalitičke literature u čitavoj Evropi sa preko 35.000 naslova.

Bečku kuću je napustio 1938. kada je preko Pariza uspeo da se domogne Londona bežeći od nacista (uz pomoć međunarodne intervencije ali i pomoći uticajnih prijatelja, kao što je bila Marie Bonaparte) i danas se tamo nalazi gotovo sva njegova imovina. Ta kuća je takođe pretvorena u muzej. Pored Londona i Beča, postoji i treći muzej posvećen Frojdu, u današnjoj Češkoj, kada je 2006. godine kuća u kojoj je rođen i proveo detinjstvo, otvorena za javnost.

Kuća u Beču, u kojoj je proveo najveći deo svog života, pretvorena je u muzej 1971. u prisustvu njegove ćerke Ane Frojde, takođe poznate psihoanalitičarke. Uz njeno odobrenje i kao poklon, ovde su, iz Londona, premešteni brojni lični predmeti, antikviteti i deo nameštaja kojim je bila opremljena čekaonica za klijente.  Ova čekaonica je bila i mesto na kome se sastajao sa prvim učenicima i saradnicima u vreme kada je stvarana psihoanaliza. Iz ovih  sastanaka poznatih pod imenom Wednesday meetings (sastanci sredom) je kasnije nastalo Bečko psihoanalitičko društvo. Pored poklona Ane Frojd, u muzeju se mogu videti i originalna izdanja nekih od njegovih najčuvenijih dela, lični šešir, štap i lekarska torba sa inicijalima, pločica za vrata sa imenom i vremenom za zakazivanje, ali i lični predmeti, cigare koje je koristio i knjige koje je posedovao. Tu su i brojna dokumenta, svedočanstva o školovanju, lična pisma i mnogo drugih stvari koje svedoče o njegovom životu.

Gotovo opsesivno pravim fotografije, posebno obraćam pažnju na male detalje, gotovo da postoji nada da ću na licu mesta otkriti neku “magiju prostora”, magiju atmosfere, nešto što će mi pomoći da uđem u svet početaka psihoanalize na način koji je nedostupan kroz čitanje udžbenika… Prisećam se svega što sam ikad čitala i povezujem… knjige koje je čitao, radovi o kokainu, porodične slike… slike sestara koje nisu uspele na vreme da napuste Beč i umrle u Aušvicu… zamišljam Beč s početka 20.veka i početke nacizma… jevrejsko poreklo… stvaranje jedne velike i smele teorije po kojoj je postao poznat još za života… teorije koju je razvijao u svojoj čekaonici sa grupom entuzijasta… uložene strasti, vere i posvećenosti… šta je tada značilo insistiranje na ateizmu, činjenica da je odbijao da ne priča o seksualnosti na javnim predavanjima kojima su prisustvovale i žene… kasnije često optuživan za mizogine implikacije svojih hipoteza, činjenica je da su neke od najpoznatijih psihoanalitičarki koje je podržavao i obučavao bile baš žene…

Tu je i zanimljivo otkriće… naime, u Londonu im se nakon preseljanja pridružila Dorothy Burlingham koju u izvorima opisuju kao lifelong, special friend Ane Frojd. Delile su istu sobu, jedan krevet i živele zajedno do smrti. Iako ni jedan izvor eksplicitno ne navodi da se radilo o partnersko-seksualnoj vezi, tek nakon posete londonskoj kući i njihovoj sobi mi je palo napamet da potražim dodatne podatke i otkrila da o tome zapravo već dugo postoje diskusije. Obe su bile veoma posvećene radu, bavile se dečijom psihoanalizom, negirale da je njihova veza seksualna. Ali činjenica da su celog života delile sobu u kući u kojoj su živele sa Aninim ocem, Frojdom, navodi na zaključak da je verovatno znao za njihov odnos. To me navodi na sagledavanje njegovih radova iz jedne nove perspektive. Utisak da je bio daleko ispred vremena se ovim samo pojačava. Zapanjuje me činjenica da za sve ove godine posvećenog čitanja i brojnih predavanja na kojima sam saznala čak i identitet njegove spremačice i ime psa, nikada nisam čula ovaj biografski podatak. Kao da su današnji psihoanalitičari i nastavljači Frojdovog dela manje liberalni od samog Frojda…

Nakon posete Beču dodatno istražujem. U sjajnom tekstu NY Times-a iz 1988. otkrivam da ga je za unapređenje u vandrednog profesora predložio poznati neurolog  Richard von Krafft-Ebing, autor čuvenog dela “Psihopathia Sexualis”, detalje o komplikovanom napuštanju Beča usled pritisaka nacista nakon što je par godina ranije predložen za počasnog građanina Beča, istoriji ovog muzeja (koji je odonda još jednom renoviran) i još mnogo toga.

U svojim istraživanjima dolazim do još jednog podatka o kome nikada ranije nisam ništa čula. Poznato je da je bolovao od raka grla zbog koga je više puta bio podvrgavan komplikovanim i bolnim operacijama. Međutim, nije od toga umro. Kada je odlučio da je vreme, po prethodnom dogovoru mu je lični prijatelj i lekar, takođe psihoanalitičar,  dr Max Schur, dao smrtonosnu dozu morfijuma. O tome je kasnije nastala i knjiga, a ovaj slučaj predstavlja temu mnogih diskusija, ozbiljnih razmimoilaženja te etičkih dilema o pravu na asistirano samoubistvo i eutanaziju i danas.

Na početku malo revoltirana time što se većina stvari i dalje nalazi u Londonu, na kraju stičem utisak da im tamo i jeste mesto. To je grad koji mu je pružio utočište. Dok ga Beč slavi, činjenica o usponu nacista i mračan deo prošlosti za koji iz njegovih pisama i sačuvanih izvora znamo da je jako teško podneo, kao da donekle olako biva zanemarena. Nastanak psihanalize se ne može vezati za jednu kuću u Beču, već za veliko ime Sigmunda Frojda koji je svoje ideje sa ogromnom energijom i do samog kraja promovisao i nosio sa sobom gde god je išao.

Galerija slika iz Frojdovog muzeja u Beču



Pročitajte još:

Psihoanaliza
Pas u terapijskoj sobi 3. deo

Nema komentara | Kliknite ovde da ostavite komentar.

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *