Stanari ludnice

ePsihoterapija 03.04.2016. u Antipsihijatrija, Istorija psihologije, Priče

~ Rozenhanov eksperiment ~

Bilo je to davnih 70-ih, a sećam se kao da je bilo juče. Bruklin, svetla velegrada, iz Engleske nam dolazi svež val anarho panka. Imam 22-e godine, studiram psihologiju, čini mi se ceo svet je predamnom. Ljudi se socijalizuju na okolnim protestima, kroz grad tutnji muzička revolucija, a ja imam pametnija posla. Teško je čak i zamisliti da nekome u to vreme može da se dešava nešto interesantnije. Ali može, uveriću vas.
Izvor: Avedonfoundation

Dolazim na svoje prvo predavanje. Kažu predavaće čuveni Rozenhan. Onaj isti koji je nekoliko godina svoga života žrtvovao kao čistač neke ludare kako bi bolje pronikao u mozak ludaka. Kakav fanatik. Sedam u prvi red da bi ga bolje čuo. Amfiteatar je krcat. Počinje sa: „Dragi studenti, ispričaću vam jednu priču…“ I tu nam je u tri sata detaljno opisao svoja iskustva sa onima koji su sišli s uma. Da ne dužim čega sam se sve tu naslušao… „Objektivni kriterijumi ludila ne postoje, sve je izmišljotina“, grmelo je iz grla ostrašćenog dr Rozenhana. Poenta je da ja sedim, onako mlad i zelen, širom otvorenih usta iz kojih se sprema da kapne bala. Uporedo dižem ruku i pristajem, ne znam ni na šta, ali pristajem, pristajem na sve što ovaj ingeniozni čičica predloži. Tako sam se prijavio za eksperiment. Samo ja, sam samcijat, od prepunog amfiteatra. Pa ko bi još išao u ludnicu, ako može ludo da se provodi po koncertima?

Skupio je nas osmoro. Jedan pedijatar, jedan psihijatar, tri svršena psihologa, jedan slikar, jedna domaćica i moja malenkost. Bio sam najmlađi, ali ništa manje zanesen idejom. Instrukcija je bila jasna – otići u neku psihijatrijsku ustanovu i na prijemu reći da čuješ glasove. „Nakon toga ponašajte se uobičajeno, bez ikakve glume“, objasnio je profesor. To smo i uradili. Sve je teklo po planu, dobismo dijagnozu shizofrenije zbog auditivnih halucinacija o kojima smo izvestili nadležne.

Delim sobu sa još tri ludaka. Jedan se po ceo dan klati na svom krevetu i ispušta neke čudne krike, drugi viljuškom kopa neku rupu u zidu i zlurado se smeška kao da smišlja plan evakuacije, a treći mrmlja nešto sebi u bradu i šeta se gore-dole po sobi. Ja sedim na krevetu i čitam dnevne novine koje nam izjutra uredno dostavljaju. Pitam se zašto uopšte to rade, kome ih donose? Za vizitu obično donesu šaku lekova, plastične čašice sa vodom i pitaju kako smo. Ja uzmem svoju porciju, odložim je na natkasnu da bi njome kasnije počastio filadendron u hodniku i izjavim da se osećam dobro. Da vas ne zamaram, sedamnaest dana scenario se ponavlja. Niko da primeti da nisam lud. Štaviše porcije mi se povećavaju. Zapisujem sve šta mi se dešava na listu papira. Isprva tajno, da niko ne vidi, a kasnije naočigled svih. Ni to nije dovoljno da me raskrinkaju. Jedna debela sestra je čak u moju listu zapisala ovaj pacijent ima izražen simptom piskaranja. Da li je moguće, i pisanje se u ludnici tumači kao znak ludila? Što se više trudim i napinjem da ih uverim u svoju normalnost to su moji pokušaji bezuspešniji.

Trideseti dan. Rozenhan ne dolazi. Nismo precizirali tajming, ali žuri mi se, već predugo sam ovde i koliko vidim nema mi spasa ako se ne pojavi spasitelj. Sam ne mogu dokazati da sam zdrav. Hvata me panika… Jedno jutro zatičem na naslovnoj u novinama sledeće – Otkriven novi lek za shizofreniju! Odjednom me podilazi jeza i žmarci struje čitavim telom. Pa ko je lud da nas sada proglasi normalnima?! Mi smo izvor prihoda, zbog nas cveta farmako industrija! Trebamo im, ludi ili normalni, svejedno je.

Pedeset i drugog dana profesor dolazi po mene. Da bi me izvukao iz njihovih šaka bile su mu potrebne pune šake dokaza – moja studentska knjižica, uverenje o mom mentalnom zdravlju, njegove isprave kojima dokazuje da je doktor psihologije i profesor univerziteta.
Izlazim iz sobe sa Rozenhanom pod ruku, koračamo lagano. Bacam poslednji pogled u pravcu svog bivšeg prebivališta što čuči u dnu hodnika. Poslednja slika koja mi se tako jako urezala u sećanje bio je skvrčeni i sasušeni filadendron kome očigledno nisu prijali brižljivo davani obroci.

_______
U svojim radovima zagovaram ideju da dijagnoze nisu ontološki evidentne determinante onih koje mi „stručnjaci“ pokušavamo da lečimo. Umesto ludila kao srži mentalno obolele osobe, želim da ludilo prikažem kao fleksibilan konstrukt koji se putem konsenzusa tih istih stručnjaka konstantno menja, te biva nestabilan u perspektivi vekova i različitih kultura. Brojni autori obrađivali su ovu tematiku nastajanja, nestajanja i korigovanja dijagnoza, ali uvek glomaznim i za prosečnog čitaoca nerazumljivim jezikom. Ovde sam da ponudim daleko pristupačniju verziju, koja će, kroz anegdotski stil, doprineti boljem razumevanju ove složene tematike kod šireg auditorijuma. Ako ste zainteresovani za ovakvu avanturu, upustite se u slušanje ispovesti glavnih junaka koji imaju dušu i koji će vam sa punim poverenjem ispričati svoje najintimnije priče. I nemojte ih olako shvatiti, jer su implikacije njihovih priča dalekosežne. Jedna od njih, a meni u psihoterapijskom radu najvažnija, je da niste dijagnoza, niste neka šifra za koju smo se danas dogovorili da važi, već osoba, sasvim unikatna, koja ima svoje patnje, ali i potencijale.
_______


 

Leonora Pavlica, MA
Leonora Pavlica rođena je 1983. godine u Beogradu. Diplomirani je psiholog, a od 2009. godine i master kliničke psihologije. Po zanimanju je psihoterapeut i psihološki savetnik, a u svom radu oslanja se na konstruktivistički modalitet. Pored toga, trenutno je aktivna u pisanju kratkih psiholoških pripovedaka, a teme koje obrađuje vezuju se za preispitivanje diskursa patologizacije društva.

 

Pročitajte još:

Alternativne vizije ludila – antipsihijatrijski pokret
Depresija: neprijatelj ili saveznik?
Muzički ukus i ličnost

1 komentar | Kliknite ovde da ostavite komentar.

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *