Anksioznost kao egzistencijalno stanje

ePsihoterapija 11.07.2016. u Anksioznost, Mentalno zdravlje

Danas sve češće čujemo da neko pati od anksioznih poremećaja. Međutim, šta je to uopšte i kako se mogu razumeti te vrste poremećaja? Anksioznost je, pre svega, jedan arbitraran naziv za raznolika stanja. Neko to stanje može da opiše kao stanje konstantne uznemirenosti, stanje u kome se konstantno oseća preplavljen stresom, dok neko drugi to stanje može da opiše kao situacioni strah od određenih ishoda. Anksioznost je naziv za više različitih simptoma i stoga se i terapijski proces razlikuje u zavisnosti od samog klijenta.

U slučaju situacione anksioznosti, anksioznost je najčešće povezana sa padom samopouzanja. Naime, osoba se brine kakav će utisak ostaviti, šta će neko pomisliti o njoj ili ima strah od nepredviđenih situacija koje se mogu dogoditi u tim nepoznatim okolnostima. U slučaju stalne napetosti i stresa radi se o konstatnom pokušaju da se bude u pripravnosti- sve što nam se događa postaje pretnja koja nas može baciti u problem i onda nas muče misli o negativnim ishodima i posledicama. Dakle, ova dva vida anksioznosti nisu isključivi i vrlo često se javljaju zajedno a naješće proizilaze iz jednog opšteg razloga- osećaja kontrole. Naime, svi mi se ponajviše trudimo da predvidimo i kontrolišemo život. Čitava ljudska civilizacija i društvo je izgrađeno na potrebi za jasnim, uređenim, opštim pravilima. Stari Grci su, na primer, često razlikovali fizis i nomos, odnosno, prirodno od društvenog prava. Ukoliko prirodno pravo shvatimo kao posledicu okolnosti u kojima se čovek zatekao pre stvaranja društva (plemena, bratstava,država), kada je bio sam i zavisio samo od sebe, vidimo koliko je njegova „sloboda“ bila manje ograničena. Međutim, sa slobodom dolazi i velika strepnja. U društvu gubimo mnogo sloboda koje smo imali u okviru tzv.prirodnog prava i prepuštamo ih zajednici i njenim organima reda, ali dobijamo nešto jako važno u zamenu- sigurnost. Društvo je tu da obezbedi red i poredak. Međutim, red i poredak društva znači samo ograničen vid sigurnosti. Ono što nikada ne može da nam pruži je sigurnost u život. I kako, zaista, imati poverenja u život kada nam sve oko nas govori koliko su okolnosti promenljive, ljudsko telo krhko i kako život može da se pretvori u vrlo neprijatno iskustvo preko noći?

Dakle, anksioznost je posledica egzistencijalne strepnje, one strepnje koja nam ne da da prihvatimo sadašnji trenutak zato što se bojimo da bi već iza ugla, sve što sada imamo- moglo da nestane. Bojimo se da bi okolnosti mogle da postanu tako teške da mi ne bismo mogli da ih podnesemo i da se izborimo sa njima. Bojimo se da ne razočaramo druge, nama važne osobe a najviše da ne razočaramo sami sebe. Uporište ovih strahova je uvek u našim uverenjima o sebi. Ta uverenja, to nisko samopouzdanje, nismo sami sebi stvorili pošto niko svesno ne radi protiv sebe. Naprotiv, čovek radi ono što jedino ume i zna kako bi se zaštitio od gore alternative. Stoga se nekada anksioznost, ma koliko nam teško bilo da u to poverujemo,treba posmatrati kao vid odbrane od nečega još strašnijeg i opasnijeg, nečega sa čime nismo spremni da se suočimo; nečega o čemu ne možemo čak ni da govorimo a da nam ne poteku suze. Anksioznost je, dakle, naš način da kontrolišemo svet oko sebe, da predvidimo događaje. Ukoliko to ne možemo, onda bar možemo povećanom tenzijom, stresom i strahom da umanjimo loše ishode, možemo da se na njih pripremimo. Uloga terapeuta je upravo u tome da sa klijentom otvori ova važna egzistencijalna pitanja, ove važne brige, uvaži klijentove strahove i probleme i ne koncipira klijenta kroz određeni kalup. Svaki čovek je jedinstven i svaki čovek pokušava da pomogne sebi na onaj način koji mu je dostupan, koji poznaje i koji ume da koristi. Dakle, psihoterapija je analiza životnih koncepata, naše konstrukcije sebe i sveta, našeg razumevanja sebe, naših želja i strepnji, a zatim i promena alternativa i doživljaja sebe. Osmišljavanje boljih alternativa i bolje verzije sebe će doprineti nestanku anksioznih simptoma i biti zamajac psihičkog rasta. Anksioznost je najčešće poziv u pomoć. Ona može biti posledica depresije, ili uzrok depresije. Bilo kako bilo, ona umnogome urušava kvalitet života. Najčešće su i depresija i anksioznost povezane sa nerazumevanjem porodice i okoline i prevelikim i nejasnim zahtevima od same porodice. Klijent često ne dobija razumevanje i podršku koja mu je očajnički potrebna, a često ni pohvalu onda kada je zaslužuje, i zatim počinje da veruje da sam nije dovoljno vredan i da ne može da se izbori sa problemima. Naprotiv- svaki psihički problem je, pored toga što je problem koji ometa kvalitetno funkcionisanje i poziv za psihički rast i bolje razumevanje sebe.

Anksioznost je, zato, moguće pobediti, ali je prethodno moramo razumeti. Ona nije spoljašnji neprijatelj koja nam uništava život već poziv u pomoć. Ona je poziv na promenu životnih strategija i alternativa. Ona je poziv na psihički rast.

 

Milan Damjanac
Milan Damjanac veruje u integrativan pristup i u svom terapijskom radu kombinuje tehnike razčličitih terapijskih pravaca. Posebno proučava oblast egzistencijalizma i pokušava na drugačiji način da sagleda psihičke poremećaje, a posebno depresiju i anksioznost. Piše na teme iz kulturologije, filozofije, psihologije i psihoterapije.

 

Pročitajte još:

Zašto ljudi vole da sebi kvare sreću
Kako prevazići hroničnu brigu
Anksioznost i hronični poremećaj

4 komentara | Kliknite ovde da ostavite komentar.

Komentari

  • Ivana kaže:

    Anksioznost i depresija mogu i tekako biti posledica smanjenog lucenja serotonina i mogu se uspesno leceiti lekovima, kao i svaka druga bolest. Mogu ja da razumem bolest, bilo anksioznost, dijabetes, stitnu zlezdu itd. i da razglabam sa psihoterapeutom za 30-50 evra o tome, ali dok ne das telu hemijsku supstancu koja mu fali da se vrati u balans sva mlacenja prazne slame o posledicama stresa nemaju pravi efekat.

  • ePsihoterapija kaže:

    Problem je što u mnogim slučajevima lekovi sami nisu efikasni. Osim toga, istraživanja pokazuju da je uzročno-posledični odnos neurotransmitera i mentalnog funkcionisanja kompleksan (jer je uticaj obostran). Zbog toga se depresija i anksioznost ne mogu smatrati bolestima u isključivo biološkom smislu (mada imaju svoj biološki aspekat) i verujemo da je to uzrok rezultata do koga je došao veliki broj istraživanja – da su najbolji efekti kada se lekovi kombinuju sa psihoterapijom. Psihoterapija nije baš „razglabanje“ 🙂 Potrudili smo na sajtu dosta detaljno da opišemo kako ona radi i kako dovodi do efekata…

  • Sanja kaže:

    Interesuje me je li izlecivo ili zalecivo. Nisam sigurna da lekovi pomazu, a ne znam kako se postigne nivo samokontrole da bi se pobedila anksioznost (procitala sam o svakakvim tehnikama).

  • Milan Damjanac kaže:

    Draga Sanja,

    Anksioznost je, naravno, izleciva. Razne tehnike mogu da pomognu da se anksioznost smanji i da naucite kako da se borite sa njom (to bi bilo zalecenje), dok bi izlecenje podrazumevalo promenu naseg razumevanja sebe i sveta i nasih psiholoskih koncepata. Moguce je, ali potpuno izlecenje zahteva rad i posvecenost. U svakom slucaju, i kod izlecenja i kod zalecenja Vam psihoterapija moze pomoci.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *