Knjige koje volimo nas uče o nama samima i daju nam odgovore

Volim da pitam ljude sa kojima radim o njihovim omiljenim knjigama, serijama i filmovima. Prvo zato što ljudi vole da pričaju o tome. A drugo, zato što se u tim stvarima koje volimo krije mnogo toga o nama samima. Podstičem ljude da razmisle zašto su im baš te knjige, priče, serije posebno drage.

Na primer, ima jedna dečija serija koju ja volim i gledam ponovo i ponovo već decenijama. Zove se „Put za Ejvonli“. I jedna serija knjiga „Ana iz Zelenih Zabata“. Ona opisuje život jedne porodice na selu s početka 20. veka. Mene privlači jer slavi jednostavan, običan život. Nema tamo karijerista, laktašenja, poslovnih ajkula i bolesnih ambicija. A to su osobine koje se danas smatraju vrednim. Uspešan si ako grabiš, boriš se, prodaješ se, nastojiš da budeš prvi. Ako to ne radiš, onda nisi uspešan. A meni to nije uspeh. Za mene je uspeh da živim svoj mali, lepi život i da radim svoj posao najbolje što mogu. Laktašenje, grabljenje i napredovanje akademskim lestvicama mene ne zanima. Zato je meni ta serija draga, jer mi na neki način daje psihološku dozvolu da je u redu da taj svet ne želim.

Onda sam razmislila koje epizode iz te serije najviše volim. To su tri epizode u kojima se pojavljuje jedan sporedan lik, gospođica Stejsi. Ona je uvek nasmejana i srdačna. Ako se i naljuti na nekoga, čim taj prestane da radi to što je ljuti, ona postaje prijatelj sa njim. Meni je trebao takav uzor u današnjem svetu, gde se pomirljivost i popustljivost smatra naivnošću i slabošću. A ja ne volim da budem zajedljiva i ne volim da se ljutim.

Gospođica Stejsi je takođe i učiteljica, i vrlo je ambiciozna. Ali njena ambicija nikako nije u nekom akademskom smislu. Ona sve od sebe daje da od svojih učenika napravi dobre ljude. I kada u jednoj epizodi potpuno promeni svoju karijeru, kupi malu piljarnicu i postane prodavačica, ona je najsrdačnija, najvoljenija i najsrećnija prodavačica u selu.

Isto o nama mnogo govore i omiljene bajke. Ali nemojte da vas zavede klasično tumačenje vaše omiljene bajke jer se ono možda uopšte ne odnosi na vas. Ako vam je omiljena bajka Pepeljuga, uopšte ne mora da znači da se vi identifikujete sa Pepeljugom i čekate princa. Možda je vama draža Kuma Vila, koja je samostalna žena i ima vrlo zdravo samopouzdanje. Zato se meni mnogo dopala ideja da se ispriča priča o jednoj od tri zle kume vile iz Uspavane lepotice, Grdani („Maleficent“).

Hoću da kažem, postoji razlog zašto volimo to što volimo. I mnogi odgovori za naše dileme u životu se za nas možda ne kriju u kakvim velikim knjigama, već u tim malim delima koje samo mi znamo zašto volimo. A volimo ih s razlogom. Jer su u njima odgovori za nas upakovani baš onako kako nama treba.

Zato je važno da pored mudrih klasika postoje i one jeftine, zabavne, površne, lepršave beletristike. Nikad ne znaš kako je nekome potrebno da bude upakovan odgovor da bi ga razumeo. Neki premudri, izmučeni starac sa pravim odgovorom možda deluje previše pokroviteljski i nedostižno da bi ga čitalac saslušao.

To sa lakoćom površnih književnih dela mogu da uporedim sa nameštajem. Ja ne volim stari nameštaj, ali mnogo volim nameštaj koji izgleda kao da je stari, ali nije. Ono što se smatra kičem. Volim ga zbog toga što ima neku lakoću života u sebi. Stari nameštaj je vredan, on ima težinu, nosi mirise i tragove ljudi koji su nekada živeli i koristili ga. Mene to opterećuje. Zato volim novi nameštaj koji izgleda kao da je stari, lep je i romantičan, ali nema tu težinu u sebi. Ne osećam pritisak uspomena kada ga koristim. Ima neku lakoću života u sebi. Kao što taj moj nameštaj koji samo izgleda staro ne traži od mene da budem ovakva ili onakva, već me prihvata bezuslovno, tako i mala dela pružaju čistu zabavu, bez nametanja mudrosti i pitanja. A baš kada se čisto zabavljamo najveća je šansa da nađemo svoje odgovore.

Pročitajte još:

Zašto su nam potrebne tužne priče za decu?
Lične granice protiv teških ljudi
Devojčicama koje ove jeseni kreću u srednju školu…