Mirisi slobode

~ Drapetomanija i dizestezija etiopis ~

Dragi prijatelju,

ne znam ko si, gde živiš, niti kada si ovu poruku pronašao. Ipak, zovem te prijateljem jer ću sa tobom podeliti svoje najintimnije misli. Za početak, da ti se predstavim. Ja sam Džon iz Džordžtauna sa severa Amerike. Radim kod Mišela, zemljoposednika. Dobar je to čovek. On ima jako lepo imanje, par jutara zemlje prekrivene kukuruzima. Nas je 30-ak, a njih dvojica – Mišel i pomoćnik Žorž. Mi po ceo celcati dan radimo u polju, odabiramo zrele plodove, tovarimo ih i nosimo do kolibe, one još nespremne preoremo kako bi im podstakli rast. Žega je velika pa se lako umaramo. Mišel i Žorž posmatraju i kontrolišu naš tempo rada i stalno strepe za naše zdravlje. Pri tom posebno nadziru moje i ponašanja meni sličnih.

Izvor: Lewis Hine Photographs

Nije ni čudo. Na snazi je Cenzus Sjedinjenih država iz 1840. godine. Jedan primerak visi direktno na tarabi ispred imanja i uliva strahopoštovanje. Nije mi jasno šta tu sve stoji, ali tebi će možda biti, dobri prijatelju. Kaže: „Treba obratiti pažnju na mentalno stanje crnaca. Hladne zime na severu nemaju uticaja na temperament belaca koji su na njih naviknuti, ali one jako utiču na cerebralne organe crnaca, budući da oni potiču iz prostora na kojima je zastupljena tropska klima. Crnci su zato nesposobni da se sami o sebi staraju, i ukoliko su slobodni mogu veoma lako skliznuti u ludilo“.

Zabrinuti zbog ovog proglasa moji gospodari su čak konsultovali uvaženog lekara Kartrajta da im pomogne kako da prepoznaju da nešto nije u redu u našem ponašanju i kako da to promene. Kartrajt im je zapisao sledeće smernice koje su Mišel i Žorž ponosno okačili u ambaru: „Obratite pažnju na dve stvari – drapetomaniju i dizesteziju etiopis. Prvu ćete prepoznati po težnji robova da budu slobodni, to je bolest mozga, neka vrsta mentalne alijenacije. Kada to primetite morate bičevati roba da bi se ovaj đavo isterao iz njega. Drugo oboljenje postoji ako rob ne obraća pažnju na imanje, uništava stvari, lomi oruđa za rad, besposlen je i lenj. Tada izvedite roba na svež vazduh i dajte mu da obavlja naročito teške poslove kako bi mu se poboljšao kapacitet pluća i produbilo disanje“.

Dosta sam te davio ovim nerazumljivim tekstom, pa ću da pređem sada na moju priču prijatelju. Evo o čemu se radi. Evo zašto sam im ja glavna meta za posmatranje. Par puta mi se desilo da dok satima radim u polju iznenada osetim neodoljivu želju da trčim, trčim koliko me noge nose, sve do obale karipskoga mora, gde bi svoje znojavo telo uronio u plave dubine. Volim svež miris trave, volim da osetim njeno sleganje pod mojim bosim stopalima koja nesputano koračaju, volim miris reskog, penušavog mora. Nije to baš normalno znam, reći ćeš. Kakav je to demon koji tako silno nagoni radnika da nekontrolisano jurne sa posla. A rad je stvorio čoveka, kažu Mišel i Žorž. I u pravu su, u pravu što me po završetku moje avanture žestoko i do iznemoglosti bičuju. Treba iskoreniti to ludilo iz mene. Ne zameram im. Ne zadajem im muke samo ja, ima nas još. I svi dobiju isti tretman za bežanje. Mi smo valjda u onoj prvoj kategoriji koja je napisana u ambaru. Moj najbolji prijatelj Smit je u drugoj. On je od onih koji su trapavi pa često na imanju nešto zeznu, od onih koji ne vole da rade, lenji su, besposleni i zapostavljaju gazdinstvo. Oni nikud ne beže, tu su, ali ne služe ničemu. Kada ih uhvati ovo stanje zaludnosti Mišel i Žorž reaguju ponovo po propisu iz ambara. Pobrinu se da im daju najteže zadatke koje rade rano izjutra na svežem vazduhu. I kažu: „Svež vazduh pročisti telo i dušu, pa telo i duša ponovo počnu da rade ujednačeno kao sat“. Ako, i ja bih tako sa onima koji mi prave probleme. Ujedno, gazde i brinu za nas, za naše zdravlje.

Nemoj nikome da kažeš, verni prijatelju, i sada dok ti se poveravam, osećam potrebu da trčim, da posmatram predele koji promiču, da udišem sve te nestvarne mirise. Nemoj me koriti, bar ti ne! Znam kako razmišljaš:

„Rad je stvorio čoveka.
Ako radiš onda si čovek.
Ako bežiš od rada onda si nečovek (onda si lud).
Ako pobegneš od rada onda radiš na svoju ruku, onda si slobodan.
Logično, to što si slobodan govori o tome da si i lud.“

Pristajem na to i znam da sam lud, ali to nepoželjno stanje slobode meni se svejedno čini tako poželjnim. Kada stojim na proplanku daleko od gazdinstva i gledam u tanku liniju što deli more i nebo, krv mi jurne iz peta u glavu, vrela, a nozdrve se šire da udahnu što više. Ako čitaš ovo, dobri moj prijatelju, onda znaj da sam bar na trenutak bio slobodan i da sam ti poruku poslao u boci da pluta u moru dok je ti ne nađeš. Ako su me pronašli, dragi prijatelju, znaj da su ono što ovde zovem slobodom nazvali ludilom i da su me surovo kaznili. Ne brini, sretan sam bar zbog ovog trenutka. I pitam se: „Šta li u tvoje vreme kažu za slobodu, voliš li i ti mirise ovih predela i da li ih udišeš tajno?“
Pozdravljam te!

Tvoj Džon iz Džordžtauna
decembar, 1851. godine

_______
U svojim radovima zagovaram ideju da dijagnoze nisu ontološki evidentne determinante onih koje mi „stručnjaci“ pokušavamo da lečimo. Umesto ludila kao srži mentalno obolele osobe, želim da ludilo prikažem kao fleksibilan konstrukt koji se putem konsenzusa tih istih stručnjaka konstantno menja, te biva nestabilan u perspektivi vekova i različitih kultura. Brojni autori obrađivali su ovu tematiku nastajanja, nestajanja i korigovanja dijagnoza, ali uvek glomaznim i za prosečnog čitaoca nerazumljivim jezikom. Ovde sam da ponudim daleko pristupačniju verziju, koja će, kroz anegdotski stil, doprineti boljem razumevanju ove složene tematike kod šireg auditorijuma. Ako ste zainteresovani za ovakvu avanturu, upustite se u slušanje ispovesti glavnih junaka koji imaju dušu i koji će vam sa punim poverenjem ispričati svoje najintimnije priče. I nemojte ih olako shvatiti, jer su implikacije njihovih priča dalekosežne. Jedna od njih, a meni u psihoterapijskom radu najvažnija, je da niste dijagnoza, niste neka šifra za koju smo se danas dogovorili da važi, već osoba, sasvim unikatna, koja ima svoje patnje, ali i potencijale.
_______

Leonora Pavlica, MA
Leonora Pavlica rođena je 1983. godine u Beogradu. Diplomirani je psiholog, a od 2009. godine i master kliničke psihologije. Po zanimanju je psihoterapeut i psihološki savetnik, a u svom radu oslanja se na konstruktivistički modalitet. Pored toga, trenutno je aktivna u pisanju kratkih psiholoških pripovedaka, a teme koje obrađuje vezuju se za preispitivanje diskursa patologizacije društva.

Pročitajte još:

Priče: Stanari ludnice – Rozenhanov eksperiment
Alternativne vizije ludila – antipsihijatrijski pokret
Depresija: neprijatelj ili saveznik?