Panični napad – kad srce zalupa iz čista mira

ePsihoterapija 24.10.2015. u Anksioznost, Hipohondrija, Zdravstvena psihologija

Svima nama je dobro poznato kako izgleda kada se nečega jako uplašimo: srce odjednom počinje brzo da lupa, znojimo se, osećamo da nam telo drhti… Ali šta kada iznenada, dok opušteno gledamo TV, ležimo u krevetu i čekamo da zaspimo ili se mirno vozimo automobilom, neočekivano osetimo iste simptome? A nigde u blizini nema ni psa koji nas juri, ni nadolazećeg kamiona, ni loše vesti, ni ničega sa čime bismo mogli povezati tu reakciju našeg tela?

panični napad
Izvor: Promind.nl

Većina ljudi koji nisu iskusili ovo neprijatno stanje veruje da je napad panike samo burna reakcija na neki zastrašujući događaj. Kada neko veoma emotivno reaguje nakon što je čuo neku lošu vest ili video neku uznemirujuću scenu, oni će reći da je taj imao „napad panike“. To nije bio napad panike. To je bila samo jaka emotivna reakcija na konkretan događaj. Upravo je nedostatak očiglednog okidača, izostajanje događaja sa kojim ga možemo povezati, glavna karakteristika paničnih napada.

Kako panični napad izgleda? Evo nekih njegovih karakteristika:

– napad počinje iznenada, najčešće u trenutku dok nismo fizički aktivni (ležimo, gledamo TV, čitamo…)

– srce počinje da lupa veoma brzo

– imamo osećaj stezanja u grudima

– znojimo se

– telo počinje da drhti, naročito može da bude snažno i nekontrolisano drhtanje nogu i ruku

– srce lupa nepravilno, sa preskakanjima (palpitacije)

– imamo osećaj da gubimo dah

– izgleda nam kao da ćemo se onesvestiti: gubimo vazduh, osećamo trnjenje u rukama, vrti nam se u glavi, osećamo opštu slabost, a posebno slabost u nogama. Osećaj KAO DA ćemo se onesvestiti je veoma čest pratilac paničnog napada. Ali pravo padanje u nesvest za vreme paničnog napada je gotovo nemoguće. Pada se u nesvest kada krvni pritisak iznenada padne, a za vreme paničnog napada dešava se upravo suprotno.

– dišemo veoma brzo i plitko. Ovo se zove hiperventilacija. Kada ovako dišemo (hiperventiliramo) mi izdišemo previše ugljen-dioksida, što za posledicu ima sužavanje krvnih sudova, uključujući i one ka mozgu, što dalje za posledicu ima osećaj vrtoglavice, slabosti, osećaj kao da ćemo se onesvestiti itd. Zbog toga se onome ko hiperventilira u filmovima uvek daje papirna vreća da diše u nju. Kada dišemo u papirnu vreću, mi udišemo isti vazduh koji smo izdahnuli, a koji je pun ugljen-dioksida koji nam je potreban i na taj način se puls snižava i disanje smiruje.

– Javlja se intenzivan strah od gubitka kontrole, strah od ludila i strah od smrti. Kada prvi put čovek doživi panični napad, to iskustvo je toliko zastrašujuće i nepoznato da se uvek javlja bar jedan od sledećih strahova: da ću da poludim, da ću da izgubim kontrolu i da ću da umrem. Pošto su simptomi veoma slični simptomima srčanog udara (trnjenje u ruci, nepravilan rad srca, iznenadni snažan strah itd) najčešće se plašimo da ćemo umreti. Strah od gubitka kontrole i ludila se javlja zbog toga što su nam ti simptomi toliko poznati iz normalnih životnih situacija, kada se nečega konkretnog uplašimo, ali sada ne postoji ništa za šta možemo da vežemo te svoje reakcije. Uplašili smo se jako, a ne znamo zbog čega. Osećaj je sličan kao kada bismo se iznenada počeli smejati, a da ne znamo zašto. Zato, ako ne znamo šta je panični napad, možemo poverovati da više ne kontrolišemo svoje postupke i svoje reakcije i da samim tim možemo svašta da uradimo.

Do paničnih napada dolazi nakon dužih perioda psihičke napetosti, kada smo dugo zabrinuti, ljudi, uplašeni itd. Naš praistorijski mozak ne poznaje brige kao što su neplaćeni računi, naporna tazbina, svađe sa mužem i sl. Za naš mozak, koji je napravljen da nam obezbedi da fizički preživimo, svaka naša briga je znak da nam je život u neposrednoj opasnosti (da nas juri lav). Mozak radi najbolje što može za situaciju kad nas juri lav: šalje krv u mišiće nogu i ruku koji će morati da rade kao ludi ako hoćemo da preživimo. Svi simptomi koje mi osećamo (gubitak daha, lupanje srca itd) su upravo posledica toga. Tu nastaje problem. Telo se spremilo da beži od lava, a lava nema. Zbog toga se panični napadi dešavaju dok smo mirni, a skoro nikada kada smo fizički aktivni. Kada smo mirni, adrenalin nema gde da se potroši. Panični napad će zbog toga brže proći ako uzmemo nešto da radimo. Koliko god da je neprijatan i koliko god da imamo osećaj da traje beskrajno, panični napad uglavnom ne traje duže od pola sata. Ako svoj mozak i telo uposlimo nekom aktivnošću, proći će brže. Ali će svakako proći.

Panični napad je sam po sebi zastrašujuće i intenzivno iskustvo, ali ono što dodatno otežava su naši strahovi i uverenja kojima ga nadopunjujemo. Naš strah od toga šta to znači (da li umiremo, da li će nam se to desiti ponovo i to negde gde verujemo da bismo se nekako mogli izblamirati ili dovesti u opasnost nekoga itd) pojačava neprijatnost koju doživljavamo za vreme paničnog napada. Većina paničnih napada bi bile izolovane epizode, desile bi se jednom i nikada više. Ali strahovi koje mi osećamo u vezi sa paničnim napadom često su odgovorni za to što se panični napad ponovo javlja. Na primer, ako verujemo da je panični napad znak da sa našim srcem nešto nije u redu, to će doprineti povećanju straha (setimo se da naš praistorijski mozak ne razlikuje nerealne od realnih strahova) i samim tim uvećati šansu da nam se napad ponovo javi. Ali ako nas, na primer, lekar dovoljno ubedljivo razuveri da je u pitanju ovo neprijatno ali bezopasno stanje, a ne neka bolest srca, tada je mnogo manja verovatnoća da nam se panični napad ponovi.

Kada shvatimo da je panični napad normalna i logična reakcija organizma na produženu napetost, da od toga nećemo poludeti, niti umreti, kada razumemo zašto se i kako javlja, i napadi će se smanjiti. Ipak, nekad je potrebno vreme da u ono što znamo na intelektualnom nivou, poverujemo i na emotivnom nivou, „iz utrobe“.

I, naravno, potrebno je da poradimo na onome što izaziva tu produženu napetost zbog koje su se panični napadi prvobitno i počeli javljati.


Pročitajte još:

Ako odem kod lekara, naći će mi nešto
Paraliza sna
Kompleksna traumatska reakcija

1 komentar | Kliknite ovde da ostavite komentar.

Komentari

  • Katarina kaže:

    Doživela dok sam se vozila automobilom posle završenog radnog dana (uspešno završen, čak zadovoljna zbog toga). Vozim se i počinje da mi lupa srce.Otvaram prozor automobila i govorim sebi: „Diši,diši!“ Osećam, ako se zaustavim, neću moći da krenem ponovo. Vrlo neprijatno iskustvo. Naravno, zatražila stručnu pomoć koja mi je preporučila psihoterapiju. Dovoljna su bila dva susreta da me nauče neke obrasce (lav koga nema… i ponašanje u takvim situacijama). Psiholog mi je poželela da napustim svoju komfort-zonu i poželela mi je napad panike. On traje 20 minuta, nema ga!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *