Sajber nasilje – kada za dete ne postoji sigurno mesto

Vršnjačko nasilje je oduvek postojalo. Za generacije rođene osamdesetih godina i ranije ono je podrazumevalo verbalno i fizičko maltretiranje koje se dešavalo u školskom dvorištu, kantini, na putu do škole itd. Za generacije rođene kasnije, vršnjačko nasilje dobija jednu dodatnu, daleko suroviju dimenziju. Za decu koja danas odrastaju nasilje se preselilo na Internet, dobilo novo ime – sajbernasilje, i poprimilo oblike koje mnogi roditelji i učitelji ne vide i ne razumeju.

Izvor: WorldPulse

Deca se koriste društvenim mrežama kako bi zlostavljala drugu decu i to rade na razne načine:

– Krađa identiteta se dešava veoma lako. Dete zaboravi da se izloguje iz društvene mreže ili naivno poveri šifru najboljoj drugarici (u želji da ojača međusobno poverenje i prijateljstvo). Drugarica kaže šifru nekoj trećoj osobi ili sama nakon svađe sa tom drugaricom zloupotrebi njenu šifru tako što, predstavljajući se kao ta osoba, piše, komentariše tuđe objave, postavlja kompromitujuće fotografije itd.

– Podsticanje mržnje prema nekoj osobi. Deca prave javne ankete “Ko je najružnija osoba u tvom odeljenju”, otvaraju grupe pod imenom “Svi mi koji mrzimo tog i tog” ili “Najveće drolje u školi” gde postavljaju fotografije druge dece i komentarišu ih. Ta deca se suočavaju sa stotinama i stotinama lajkova od ljudi koje poznaju i sreću svaki dan u školi. Dete koje je dalo “lajk” ili napisalo neki zloban komentar ispod slike možda nikada ne bi to smelo niti želelo reći direktno u lice tom detetu. Ali na ovaj način dete koje je zlostavljano je dehumanizovano, ono ne postoji u svesti deteta-zlostavljača kao neko ko može da oseća i pati i koga njegov komentar može da povredi. Dete koje zlostavlja ne vidi reakciju svoje žrtve (a često je upravo reakcija žrtve ono što nas sprečava da svoj postupak ponovimo). Osim toga, dete koje vrši nasilje ima “odobrenje” za takav postupak svih onih koji takođe učestvuju u tome. Dete oseća da je odgovornost podeljena jer i druga deca (među kojima možda i ima i onih koje dete poštuje i na koje se ugleda) to isto rade.

Sajber nasilje ima svoje karakteristike koje ga čine daleko okrutnijim od ostalih oblika vršnjačkog nasilja.

Prvo, identitet počinioca nasilja može da bude sakriven. Neke društvene mreže nude mogućnost da detetovi prijatelji komentarišu tako da sakriju svoje ime. Dete samo zna da se iza nekog komentara krije neko od njegovih prijatelja koje ima na toj društvenoj mreži (dakle ne više neka nepoznata osoba iz škole), a ne zna ko. Sve društvene mreže dozvoljavaju da korisnik otvori profil pod nekim izmišljenim imenom i prezimenom ili nadimkom, tako da je mogućnost sakrivanja identiteta uvek tu. Nasilnik (naročito kada je u pitanju dete-nasilnik) često kao jedinu kočnicu ima strah od kazne. Ako zna da neće biti kažnjeno, biće mnogo zlobnije. Nečinjenje nečega zbog saosećanja, iz osećanja empatije ili kao način da izbegnemo sopstveno osećanje krivice razvija se kasnije. Zato je za decu, više nego za odrasle, karakteristično da će pre biti surova kada znaju da neće biti kažnjeni. Većina odraslih ima osećanje krivice i saosećanje prema drugima da ih čuvaju od sopstvene surovosti. Zbog toga je deci potreban odrasli da im postavi granice, sve dok sama ne odrastu.

Kod sajber nasilja ne postoji sigurno mesto. Ranije, dok se vršnjačko nasilje odvijalo u školskom dvorištu ili na putu do kuće, dete je moglo da se sakrije u svoju sobu i znalo bi da je sa nasiljem završeno za taj dan. Imalo je predah koji je potreban da razmisli, da provede vreme baveći se nekim prijatnim aktivnostima i sa ljudima koji ga vole i na taj način obnovi snagu. Sada kada su deca 24 sata online, dete je zlostavljano 24 sata na dan. Ne postoji sigurno mesto. Dete zna da i kada nije na Internetu nasilje se i dalje dešava. Deca postavljaju njegove slike, dele snimak, komentarišu…

Publika je mnogo veća. Ranije se “publika” sastojala od nekolicine dece na školskom dvorištu koja su mogla da čuju i vide šta se dogodilo. Danas je publika potencijalno čitav svet. A informacija ostaje dostupna mnogo duže. Bez obzira na to da li je u pitanju relativno benigni oblik nasilja kao što je postavljanje bez odobrenja nečije fotografije na kojoj ne izgleda lepo, pa do mnogo surovijeg, kao što je postavljanje nečijeg tajno snimljenog seksa. Dok se snimak ne ukloni, ako je uopšte moguće potpuno ga ukloniti, proći će mnogo vremena, i dete zna da je svako koga ono poznaje bio u mogućnosti da to što je postavljeno pogleda.

Najveća greška koju roditelji i učitelji mogu da naprave je da veruju da razumeju šta se njihovoj deci dešava jer su i sami bili deca, da mogu da posavetuju savetima koji su njima pomagali i da su deca deca na isti način kako su to bila ranije.

Deca su i dalje deca, ali ovoj deci je dato oružje mnogo moćnije nego što su njihovi kapaciteti da ga u potpunosti razumeju i kontrolišu. Deca imaju intelektualne sposobnosti da koriste društvene mreže, imaju i znanje koje često prevazilazi znanje njihovih roditelja i učitelja, ali još uvek nemaju emocionalne kapacitete koji su neophodni da bi se mogli bezbedno koristiti Internetom, kao ni sposobnost da sagledaju posledice svojih postupaka, da se stave na mesto druge osobe, da predvide kako neki njihov potez može da se preokrene. Zbog toga su im potrebni odrasli koje neće plašiti sopstveno neznanje, koji će naučiti šta treba da nauče i biti tu da postave granice detetu.

Pročitajte još:

Kompleksna traumatska reakcija
Vučiji pogled na svet
Lucifer efekat: kako dobri ljudi postanu zli