Zašto je lepo i važno voditi dnevnik

Ne postoji pravilo kako se piše dnevnik. Možete ga počinjati sa „Dragi dnevniče“, možete sa „Draga neka-konkretna-osoba“, možete se obraćati i sebi u budućnost, možete umesto svega toga svakom danu dati neki naslov po nečemu važnom što vam se tog dana dogodilo, a može i bez naslova. Nema pravila. Rekla bih da je jedino vrlo važno da upišete datum.

U dnevnik možete pisati šta god želite. Možete pisati konkretne događaje koji su se taj dan dogodili. „Dragi dnevniče, danas sam bila tamo i tamo“. Ja u svoj dnevnik pišem o važnim događajima (važnim za mene, ne za svet), ako mislim da bi bilo šteta da ih zaboravim i da mi neki detalji izblede. Zapisujem i neke male anegdote, smešne dečije izjave, lepe stvari koje sam videla, komplimente koji su mi se posebno svideli, ideje koje su mi pale na pamet kako da namestim kosu, kako da nazovem svoje udruženje, kako da budem još bolji prijatelj, šta da radimo sledećeg vikenda i, možda najvažnije, lekcije koje sam tog dana naučila, zaključke koje sam donela, obećanja sebi.

Kada sam bila mala, volela sam da snimam svoj glas na kasete. Bilo mi je zanimljivo da se igram radio voditeljki sa drugaricama i da slušamo same sebe sa „radija“. Onda godinama nisam slušala svoj glas. U pubertetu sam kupila neki diktafon da snimam predavanja i ponovo sam čula svoj glas. Bila sam jako razočarana. Zvučao mi je tako čudno, odbojno. Onda opet nisam slušala sebe u narednim godinama, sve dok nisam prvi put bila gost u nekoj TV emisiji.

Pogledala sam emisiju i bila sam vrlo prijatno iznenađena. Ovaj put moj glas mi je bio lep, prijatan i vrlo ženstven. A ja nisam apsolutno ništa radila svih tih godina po pitanju glasa. Bio je to isti glas, samo se moja percepcija promenila. E, isto je tako i sa dnevnicima. Ako pišemo o svojim nezadovoljstvima, strahovima, razočaranjima u sebe, neuspesima, može se desiti da to pročitamo godinu ili dve kasnije i budemo razočarani tom slikom o sebi. Ali ako se tim dnevnicima vratimo, recimo, za deset ili dvadeset godina, velika je verovatnoća da ćemo osetiti ljubav, empatiju i ponos prema sebi takvoj kakva smo bili tada. To je takođe i obećanje da sve ono čime smo kod sebe nezadovoljni sada, za deset godina može da nam izgleda sasvim drugačije.

Još za nešto je dnevnik važan. Ništa nas ne opameti tako snažno kao kad pročitamo svoje stare dnevnike i vidimo isti obrazac, isti problem sa kojim se mučimo i danas. Isto obećanje sebi „Više nikad neću dozvoliti da..“ Ili ista odustajanja kod prve veće prepreke, isti pogrešni izbori ljudi, ista opravdanja pred sobom za to što nismo uradili nešto što nam je važno, ili isti obrasci držanja dijeta, na primer. Lako je naći izgovor, opravdanje, uverljivo objašnjenje, dok nam se dešava, zašto je ovaj put drugačije. Dok se dešava, izgleda kao da nije deo obrasca. Dok se dešava, izgleda kao da je ovaj put drugačije. Kao da je ovaj momak drugačiji od drugih, ovaj put opravdano odustati od časova jezika, ovaj put opravdano ne izaći na ispit, ovaj put je dijeta nova, ovaj put stvarno mislim kad kažem da ću… itd.

Ali kada pročitamo neki stari dnevnik i vidimo to isto samopouzdanje i uverenje da je ovaj put drugačije, tada ne možemo da ne vidimo obrazac. I to može da nas očas posla prodrma i opameti. Tome mogu da posluže dnevnici.

Pročitajte još:

Knjige koje volimo nas uče o nama samima i daju nam odgovore
Kad prijatelj insisitira na poveravanju
Lične granice protiv teških ljudi