Zašto se mi žene loše snalazimo u prostoru?
Mnogo puta sam čula da neka žena svoju slabu orijentaciju u prostoru pripisuje genetici („Žene su genetski lošije u spacijalnoj orijentaciji nego muškarci!“). Neka istraživanja zaista pokazuju da je kod žena slabije nego kod muškaraca razvijena prostorna orijentacija. Kao što se često dešava, ono što je u statistici značajno, u praksi nije značajno uopšte. „Statistički značajno“ znači samo to da razlika koja je nađena nije slučajna. To ne znači da se ta razlika ikada može opaziti u realnom životu. Ništa što je čovečanstvo napravilo ne zahteva toliki stepen prostorne orijentacije gde bi ta razlika bila primetna. Ako se još uzme u obzir da su testirane žene u momentu kada su testirane već uveliko bile pod uticajem kulture u kojoj živimo (a koja je višestruko naklonjenija razvijanju orijentacije kod muškaraca, počevši od toga kako dečaci provode slobodno vreme, pa do toga koliko se orhabruju za samostalnost u prostornom snalaženju), imamo pravo da sumnjamo i u tu statistiku.
Ako nije u pitanju genetika, kako onda jedna zdrava-prava devojčica sa prirodnom odličnom orijentacijom dok odrasta prestaje dobro da se snalazi u svetu u kojem …nastavak.
Da li su nam potrebni psihoterapeuti u Srbiji?
Kada se pre nekoliko godina pojavio novi šifrarnik delatnosti, radovali smo se njegovom osavremenjavanju. Na veliko razočarenje, u njemu se i dalje ne pominje psihoterapijska struka, pa se terapeuti moraju dovijati pod kojim šiframa da registruju praksu.
S druge strane, osvanule su, među ostalima, i sledeće šifre:
01.26 Gajenje uljnih plodova (uključuje gajenje kokosovih oraha i uljnih palmi)
01.44 Gajenje kamila i lama
01.70 Lov (lovljenje morskih sisara na obali kao što su morževi i tuljani)
03.11 Morski ribolov (lov kitova, ljuskara i mekušaca, sipa, kornjača, morskih krastavaca i sunđera)
S obzirom na posećenost stručnih kongresa i ličnih kontakata, snažnog sam uverenja da u Srbiji imamo više psihoterapeuta nego kitolovaca ili odgajivača kamila …nastavak.
Dočekati penziju
Odgovornost posmatrača
Posmatrač je osoba koja je prisutna u nekom događaju, ali u njemu ne učestvuje. Tako glasi definicija posmatrača.
Svako ko se našao u situaciji da mu je potrebna pomoć zna koliko se teško oprašta posmatračima. Džudit Herman (u knjizi „Trauma i oporavak“) navodi reči prisiljene prostitutke koja ovako to opisuje: „Većina ljudi ne zna koliko ih oštro osuđujem zato što nisu ništa kazali. Jednostavno ih brišem sa spiska. Zauvek. Ti ljudi su bili u prilici da mi pomognu, a nisu ništa preduzeli. I reči političkog zatvorenika: „O holokaustu će se suditi ne toliko po broju žrtava koliko po veličini ćutanja“. …nastavak.
Stokholmski sindrom – dijagnoza zarad mira u kući
Stokholmski sindrom označava situaciju emotivnog zbližavanja otmičara i žrtve. Žrtva odbija da sarađuje sa ljudima koji pokušavaju da joj pomognu, aktivno ih ometa u tome i staje na stranu svog otmičara. Ona usvaja otmičarev vrednosni sistem i počinje da na situaciju gleda njegovim očima („mi protiv njih“). Naziv „Stokholmski sindrom“ uveo je psihijatar i kriminologN. Bejerotnakon pljačke banke i otmice talaca u Stokholmu, avgusta 1973. Četvoro radnika banke, tri žene i jedan muškarac držani su kao taoci pet dana. Nakon oslobađanja primećeno je njihovo neobično ponašanje: oni su se aktivno suprotstavljali policiji, odbijali da svedoče protiv otmičara, posećivali otmičare u pritvoru, a navodno se jedan od otmičara verio sa jednom radnicom (neki autori tvrde da je ta informacija o veridbi netačna i da je do zabune došlo zbog greške u prevodu vesti sa švedskog). …nastavak.
Status dijagnoze „internet zavisnost“ u savremenom društvu
Živimo u vremenu u kome se nepoznavanje računara tretira kao znak nepismenosti. Sa druge strane, baš u ovo vreme „cveta“ psihijatrijski diskurs koji pretenduje da progresivno fabrikuje nove dijagnoze. Situacija se dodatno usložnjava kada na scenu stupa novi poremećaj, tzv. Internet zavisnost. S pravom svi postavljaju pitanje da li se konzumacija Interneta može tumačiti kao forma patologije i neće li time psihijatrija dodatno erodirati sferu normalnosti. Ako svako ponašanje može biti indikator patologije i ako svako može biti korisnik psihijatrijske službe, šta onda ostaje normalno i ima li normalnih individua u savremenom društvu? Međutim, stvar može poprimiti i ozbiljnije razmere ako pred svakim ponašanjem popuštamo, spuštamo kriterijume, čime onda dozvoljavamo da mnoga problematična ponašanja zažive kao sastavni deo svakodnevnice. Gde onda treba smestiti Internet zavisnost na kontinuumu normalno – patološko? …nastavak.
Lucifer-efekat: kako „dobri“ ljudi postanu „zli“?
Naslov članka je zapravo naslov knjige u kojoj je čuveni profesor Univerziteta Standford, Philip Zimbardo, sumirao više od 30 godina svojih istraživanja o faktorima koji dovode do toga da obični, “normalni”, ljudi čine zla dela. U ovoj knjizi autor detaljno opisuje hronologiju i skup faktora u okruženju koji će stvoriti savršenu podlogu za činjenje zla što dovodi do transformacije koja je nazvana Lucifer efekat.
Zimbardo je postao poznat široj javnosti nakon kontroverznog eksperimenta nazvanog Standford Prison Experiment. Eksperiment se sastojao u tome što je 1971. godine, grupu od 24 dobrovoljca (koji su se prijavili da učestvuju u istraživanju iz oblasti socijalne psihologije) na slučajan način podelio u dve grupe- “stražare” i “zatvorenike”. Važno je napomenuti da su svi bili klinički zdravi, bez indikatora psihopatije. Oni su smešteni u pripremljeni “zatvor” u podrumu univerziteta. Učesnici su znali da će učestvovati u studiji, ali nisu bili upoznati sa detaljima o tome kada će se ona dogoditi, pa je lažno hapšenje “zatvorenika” u kome su bili javno privođeni policijskim automobilima uz pomoć policijskih službenika iz svojih kuća pred komšijama doprinelo početnom šoku. Prilikom dolaska u zatvor, “zatvorenici” su bili pretresani, obrijani, oduzeta im je odeća i zamenjena uniformama te dodeljeni brojevi kako bi se kreirao utisak poniženja. Uniforme i brojevi su uvedeni kako bi se depersonalizovali i kako bi im se otežalo da iskažu bilo kakve individualne karakteristike. “Stražarima” je data samo jedna instrukcija − da rade šta god da je potrebno da bi održali red u “zatvoru”. Istraživači su nadalje samo posmatrali događaje putem kamera i nisu se mešali. …nastavak.
Kako podržati prijatelja koji živi sa HIV-om?
Jeste li uhvatili sebe kako preskačete tekstove o HIV/AIDS-u? Skloni smo da verujemo da nas se to ne tiče. Jedino 1. decembra ne možemo pobeći od toga. Iskreno me je potreslo kada sam jednom čula „da…ovo je onaj dan protiv nas…“ Toliko se priča o „borbi protiv“ da se zaboravlja jedan važan deo poruke „borba za“ (prava osoba koje žive sa HIV/AIDS-om). I zato ovog prvog decembra želim da pošaljem drugačiju poruku − poruku podrške osobama koje žive sa HIV-om.
Danas je napredak medicine omogućio pristup lekovima novije generacije koji su potpuno promenili sliku koju smo nekada imali o AIDS-u …nastavak.
Moć pozitivnog mišljenja – samoispunjujuće proročanstvo
Treba li uvek „misliti pozitivno“ ili je bolje biti pripremljen za najgoru moguću varijantu? Horoskopi i proročice…čemu opasnost ako i onako nije tačno? Treba li deci govoriti da su pametna ili je bolje da veruju da i nisu baš…da se ne bi opustila? Psihologija zapravo daje neke od ovih odgovora.
Zamislite sledeći eksperiment. Učitaljica dobija razred dece. Za otprilike polovinu joj je rečeno da nisu baš bistra, dok za drugu polovinu dobija informaciju da su iznadprosečno inteligentna. Ono što ne zna jeste da su istraživači izjednačili ove dve grupe- one se zapravo ne razlikuju u inteligenciji i svi imaju iste sposobnosti. Nakon nekog vremena, učenicima se zadaje test iz matematike. Šta mislite, koji je rezultat? Ne zaboravite- sposobnosti su im jednake. Ipak, grupa za koju je učiteljica verovala da je inteligentnija postiže bolje rezultate! U pedagogiji i menadžmentu se ovo naziva Pigmalion efekat, a odnosi se na fenomen da veća očekivanja od ljudi rezultuju boljom performansom. Ovaj efekat je zapravo oblik nečeg što je već dugo poznato u oblasti socijalne psihologije- samoispunjujućeg proročanstva. …nastavak.
Rano agresivno ponašanje – Kako ga prepoznati?
Iako agresivnost već dugi niz godina predstavlja predmet istraživanja, sve do danas nije stvorena jedinstvena definicija tog fenomena. Različiti autori naglašavaju različite aspekte agresivnosti, pa su definicije agresivnog ponašanja brojne i raznolike. Međutim, većina se autora ipak slaže u tome da se agresivnim ponašanjem drugoj osobi nanosi šteta određene vrste. Berkowitz (1988) je tako definisao agresivnost kao bilo koje ponašanje (fizičko ili verbalno) sprovedeno sa namerom da se neko povredi (bilo fizički ili psihički).
Različiti autori prave različite podele agresivnosti. Među njima najznačajnija je podela na direktnu (otvorenu) i indirektnu (skrivenu) agresivnost (Björkqvist, 1992a). Direktna agresivnost se odnosi na svako ponašanje koje sadrži otvoreno iskazanu nameru da se neko povredi. Šteta se nanosi direktno, «licem u lice». Kod fizičke se agresivnosti šteta ili bol nanosi prvenstveno korištenjem fizičke sile (npr. guranje, udaranje), dok kod verbalne agresivnosti prevladavaju verbalne strategije (npr. vikanje, vređanje). …nastavak.