Delo Nikole Šugara – IV deo

Klajn navodi da Šugarovi radovi, objavljivani u vodećem psihoanalitičkom časopisu, „danas mogu izgledati jednostavni i nevažni, iako su tada dali značajan doprinos mladoj nauci“. Međutim, neki savremeni autori njegova dela smatraju revolucionarnim i danas (Antić, 2012).

Pored radova u stručnim psihoanalitičkim časopisima, Šugar je pisao i o drugim temama – o ekonomskim i političkim događajima. Zanimljivo je da se zalagao za brisanje paragrafa o abortusu, smatrajući da njegova zabrana ne doprinosi podizanju nataliteta već nestručnim i opasnim praksama te da ih treba zameniti promovisanjem kontracepcije. Prostituciju vidi kao posledicu malograđanskog morala koja je rezultat ograničavanja seksualnog života na izbor između polnog bračnog života ili apstinencije. U skladu sa psihoanalitičkom orijentacijom i njenom pridavanju važnosti seksualnom nagonu, bavi se i problemom nerešenog stambenog pitanja i njegovim uticajem na ličnost (odsustvo sopstvene prostorije u kojoj se može voditi neometani seksualni život, što najviše pogađa siromašne slojeve, vodi tome da pripadnici siromašnijih slojeva često moraju seksualni odnos obavljati obučeni, u stanju napetog iščekivanja iznenađenja ili prigušeno, zbog prisustva trećih lica) (Klajn, 1989.)

Zanimljivo je da u članku „Pravo i nasilje“ govori o moći i nasilju zajednice. „ (…) zajednica od početka obuhvata pojedince nejednakih moći (muškarci – žene, odrasli – deca, pobednici – pobeđeni) te pravo postaje izraz nejednakih odnosa i ono će biti krojeno prema moćnima, dok potlačeni dobijaju manja prava“, (Klajn, 1989.).
Ovi članci su značajni zato što podvlače ulogu ekonomskih i socijalnih faktora u psihičkim poremećajima, što ga je učinilo ranim pobornikom pokreta tek kasnije formiranih u psihoanalizi, a koji su naglašavali uticaj socijalnih faktora. „Nema neurotičnog stanja u čijem nastanku u sadašnjosti ili prošlosti ne igraju ulogu i socijalni ili ekonomski uslovi (…)“. (po Klajn, 1989, 32. str).

Po Klajnu, Šugar zamera psihoanalizi da, mada priznaje postojanje društvenih činilaca u neurozama, o njima ne vodi dovoljno računa i ne naglašava ih. Predviđa da će u budućnosti značajan zadatak psihoanalize biti u profilaksi neuroza (mentalnoj higijeni) što je mnogo značajniji zadatak od lečenja pojedinaca.

Izrazito je zanimljiv članak koji je Šugar pisao sa P. Schilderom „O shizofrenim poremećajima govora“. Analizirajući sadržaj i formalne aspekte razgovora sa pacijentom sa dijagnozom shizofrenije, ustanovili su da kada govori o sumanutim idejama, pacijent češće koristi rečeničku formu karakterističnu za indirektan govor, dok kada govori o svakodnevnim događanjima, govor mu postaje direktan. Iz ovoga su izvukli zaključak da pacijent zapravo pravi razliku između stvarnosti i svojih deluzija (Klajn, 1989.). Ovo je značajno zbog toga što rad sa psihozama u psihoanalizi tada, a i danas, nije baš uobičajen (Antić, 1989).

Klajn navodi da nije poznat ni jedan Šugarov rad na srpsko-hrvatskom jeziku (svi su objavljeni na nemačkom ili mađarskom). Međutim, uspeli smo da pronađemo najmanje jedan, koji je objavljen u časopisu Učitelj Jugoslovenskog učiteljskog udruženja iz 1933.godine: „Uloga psihoanalize u duševnoj higijeni i u profilaksi psihoze i neuroze“ (navedeno je da sadržaj članka predstavlja neizmenjeno predavanje održano na XIII godišnjem skupu Jugoslovenskog lekarskog društva od 17–19. novembra 1931. godine u Novom Sadu.

Dodatne informacije: Potvrdu o ovom predavanju na Kongresu Jugoslovenskog Liječničkog Društva nalazimo i u Glasniku za staleška i zdravstvena pitanja, prilog Liječničkog vjesnika (avgust, 1931, br. 8, izdavač: Zbor liječnika Hrvatske, Slavonije i Međumurja u Zagrebu) gde je najavljen Kongres koji će biti održan 17-19. septembra 1931. godine. Među govornicima su izlistani Šugar sa pomenutom temom, kao i Hugo Klajn: „O duševno manje vrijednim sa biološke i forenzičke tačke gledišta“. Izgleda da, iako najavljen za septembar, Kongres je kasnije pomeren i održan u novembru.

Čitajući Šugarov članak, stiče se snažan utisak da su prvi psihoterapeuti (u to vreme isključivo psihoanalitičari) isticali slične probleme koji postoje i danas. Tako Šugar navodi:

„(…) dok u zapadnim i srednjeevropskim državama postoje velika psihoanalitička društva sa po više stotina članova, većinom lekara, koji se bave praktičnom primenom i iskorišćavanjem psihoanalize, dotle je naša zemlja u tom pogledu zaostala i kod nas kao da vlada jedan osećaj indolencije i nemarnosti“ (1933, str. 321)
„U našoj državi psihoanaliza ima samo dva zvanična predstavnika. Ni jedan od njih nema ni bolesničko odeljenje, ni nikakve veze sa kojom bilo državnom ili javnom institucijom, tako da se njihov psihoanalitički rad svodi samo na to, da vrše psihoanalitičko lečenje kod svojih privatnih pacijenata, kojima je to potrebno. Naprotiv u Engleskoj, Nemačkoj, Austriji, Americi i drugim inostranim državama – psihoanalitičke poliklinike i ambulante, učionice i zavodi za vaspitavanje itd. stoje na raspoloženju za ciljeve psihoanalitičkih istraživanja i praktičnog primenjivanja.“ (1933, str. 325)

Na žalost, Šugar ne pominje ko je drugi zvaničan predstavnik. Verovatno je da misli na Huga Klajna.
Dalje, piše o problemu „divljih“ profesionalaca:

„Bilo je i takvih lekara i lajika koji su sebi pročitavši ovo ili ono Frojdovo delo, uobrazili da su postali psihoanalitičari. Počeli su da leče bolesnike a ovo svoje „poslovanje“ nazvali „psihoanalizom“. Neuspeh ovih „divljih psianalitičara“ bio je naravno upisan na teret faktične psihoanalize i profesionalnih psihoanalitičara. Da bi se izbegla ova zloupotreba, na drugom psihoanalitičkom kongresu u Nirnbergu 1910. godine, na predlog S. Ferencia, osnovano je „Internacionalno psihoanalitičko udruženje“, koje u skoro svim većim državama ima svoje podružnice, te se danas samo onaj može sa pravom nazvati psihoanalitičarem, – i udruženje nosi odgovornost za rad samo onoga koji je u jednome od ovih udruženja dobio stručnu spremu“ (1933, str. 325).

Šugar piše i da na našem jeziku ne postoji ni jedno psihoanalitičko delo veće važnosti (predavanje je održano 1931. godine, a prvi prevodi Frojdovih dela [Popović, 1989] su se pojavili tek 1933.godine).

U svom tekstu, Šugar piše i o temama koje su A. Antić navele da prepozna revolucionarnost njegovih ideja kao što su značaj duševne higijene, ograničeno dejstvo naslednih faktora i složenu interakciju naslednih faktora i spoljašnjih okolnosti u nastanku psihičkih bolesti.

Doktorska teza Ane Antić je odbranjena 2012.godine na Univerzitetu Kolumbija i preko ovog izvora smo došli do podatka o Šugarovom radu na srpskom jeziku, u časopisu Učitelj.

„Nikola Šugar, pionir psihoanalize u Jugoslaviji i jedna od najintrigantnijih ličnosti međuratne kulturne scene u Srbiji, ukazao je na revolucionarne promene koje je psihoanaliza unosila u opšte stavove i mogućnosti u mentalne nauke“ (str. 25).

Tako Šugar navodi: „(…) značaj nasleđenih sklonosti se jako preuveličavao verovatno zato, da bi psihijatri lakše podneli svoju nemoć u profilaksi, higijeni i terapiji psihoze.“ (str. 322) te izražava nadu „da će se sa višim razvitkom higijene moći sve više uticati na vreme nastupa, na trajanje, jačinu, opasnost itd, duševnih poremećaja“ (Šugar, 1933, str.322)

Objašnjava da „i u slučaju sklonosti ka manjim bolestima moguće je dejstvovati da do poremećaja duševnog života uopšte i ne dođe, osim ako nastupe nepovoljne spoljne okolnosti, koje izazovu ipak pojave poremećaja“ (str. 322).
Šugar pominje ono što bismo danas nazvali primarnom, sekundarnom i tercijernom prevencijom.

Zanimljivo je pomenuti i da u kontekstu pedagoške prakse, naglašava koliko je važna ljubav u radu sa decom i adekvatni modeli: otac, majka, vaspitač, te predviđa nove profesionalne uloge za budućnost:
„…psihoanaliza, kao jedan od postupaka za uklanjanje duševnih mana, i kao jedan dublji pogled u dečiju dušu, stvoriće novu profesiju, profesiju o savetovanju o vaspitavanju (…) naći će se pedagozi i psiholozi koji će u saradnji sa lekarima moći da vrše ovakav zadatak“, (str. 325).

Deportacija, logori i smrt

Klajn je tokom svog istraživanja uspeo da dođe do velikog broja podataka od osoba koje su poznavale Nikolu Šugara lično. Tako u svojoj knjizi detaljno opisuje njegove dane u zarobljeništvu i logorima.

1944. godine, Šugar je sa članovima svoje porodice i drugim Jevrejima, deportovan iz Subotice. Jedno vreme je proveo na prisilnom radu u manjem mestu Gros-Siegharts gde je, pored rada na zemlji, kao lekar pozivan u slučajevima nesreća i težih bolesti. Zahvaljujući tome se lakše kretao u obema zgradama. Kako je poznavao više jezika (maternji mađarski, srpski, nemački, ruski i engleski) i bio dobro politički obavešten, uspevao je da dođe do informacija i svoju grupu je redovno obaveštavao o ratnom stanju.

Uslovi u kojima je živela ova deportovana grupa je bila neuporedivo bolja od onih u logorima smrti. U nekom trenutku, međutim, premešten je u drugi logor kao „buntovni element“ (izgleda da je došao u konflikt sa drugim zatvorenikom zaduženim za deljenje hrane, zbog nepravednih zakidanja u sledovanju hrane). Tako je dospeo u Bergen-Belsen (logor u kome je umrla i Ana Frank).

Iz ovoga možemo videti da je svoje privilegije (profesiju i obrazovanje) koristio kako bi održao moral grupe i ostao posvećen svojim humanističkim principima.

Kada je započelo povlačenje, zarobljenici su danima ostavljeni u vagonima koji su bili bombardovani. Jednom prilikom se nije povukao u šumu sa ostalima nego ostao pored vagona, žaleći se na bolove u nozi (smatrao je da je u pitanju tromboza noge). Kompozicija je na kraju stigla u logor Terezin. Poslednji put je viđen u logorskoj bolnici. Sutradan ga članovi porodice nisu mogli pronaći (niko nije znao da li je umro ili odveden). Većina izvora se slaže da je umro u Terezinu. Svi članovi uže porodice (majka, brat i sestra) su živote izgubili u logorima. Izgleda da je preživela samo jedna sestra, o kojoj nismo uspeli da pronađemo nikakve podatke.

Svi izvori se slažu da je u logoru Terezin i umro krajem rata, međutim ima indicija da je zapravo umro na putu kući iz deportacije, zbog iscrpljenosti i bolesti od zatočeništva u logoru. Naime, u novinama „Slobodna Vojvodina“ (petak, 8.juni, 1945.) se nalazi članak u kome je navedeno:

„Dr Nikola Šugar. Mnoge prijatelje, učenike i bolesnike, duboko je potresla vest o tragičnoj smrti dr Nikole Šugara bivšeg subotičkog nervnog lekara, koji je satrven patnjama umro vraćajući se iz deportacije. Dr Šugar bio je ne samo jedan od najboljih stručnjaka za psihijatriju poznat u Subotici i Beogradu gdje je živio, nego je bio prvi u Jugoslaviji koji je upoznao našu publiku sa rezultatima psihoanalize, zalažući se oko prijevoda Frojdovih djela, pišući i sam i okupljajući oko sebe učenike čime je učinio prve korake da se ova disciplina popularizira. Bio je u inozemstvu poznat svojim studijama iz oblasti govora duševno bolesnih i istraživanjima o počecima govora. Naročita je tragika sudbine da je umro pošto je preživio sve patnje deportacije, kada je bio na povratku kući, gdje su ga čekali još veliki zadaci.“

Zvanično je proglašen mrtvim 1945. godine, sa svojih 48 godina života.

__________________
*Zahvalnica: Veliku zahvalnost dugujemo zaposlenima u Istorijskom arhivu Subotice – g. Stevanu Mačkoviću-direktoru i g. Dejanu Mrkiću (čije iskustvo i lični entuzijazam su nam pomogli da dođemo do mnoštva novih podataka), zatim g. Gezi Vašu, istoričaru i direktoru Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Subotici (čije sjajne sugestije su dovele do najvažnijih otkrića), i programeru Goranu Rakiću (i njegovim veštinama doxing-a zahvaljujući kojima smo uspeli maksimalno da iskoristimo potencijale interneta i elektronskih baza).

Jelena Zulević, MSc, doktorantkinja kliničke psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, psihološkinja i sertifikovana psihoterapeutkinja. Snažno veruje u integrativan pristup. Radi na promovisanju mnogih inovativnih pristupa u našoj sredini kao što su psihoterapija uz asistenciju životinja, socioterapijske zajednice u tretiranju bolesti zavisnosti i obuke profesionalaca za rad sa marginalizovanim identitetima.

________________
Korišćena literatura:

Arhivska građa: