90 godina psihoterapije u našoj zemlji

Ove godine se navršava 120 godina od rođenja našeg prvog psihoterapeuta – psihoanalitičara dr Nikole Šugara i 90 godina od otvaranja prve psihoterapijske prakse u našoj zemlji. Na žalost, izgleda da su mnogi problemi na koje je ukazivao Šugar još pre II svetskog rata i dalje aktuelni.

Neregulisano zanimanje. Još uvek nemamo zakon o psihoterapiji. Po najnovijem šifrarniku delatnosti, mogu se registrovati delatnosti kao što su gajenje kokosovih oraha, kamila, lov kitova i morskih krastavaca te proizvodnja svemirskih letelica i brodova, ali se delatnost psihoterapije ne pominje. Iako imamo nekoliko kvalitetnih, višegodišnjih, programa za obuku psihoterapeuta, njihovo zanimanje nije ni prepoznato ni zakonski regulisano. U praksi to dovodi do toga da se svako, bez posledica, može predstavljati kao psihoterapeut. O ovom problemu je pisao još dr Nikola Šugar:

„Bilo je i takvih lekara i lajika koji su sebi pročitavši ovo ili ono Frojdovo delo, uobrazili da su postali psihoanalitičari. Počeli su da leče bolesnike a ovo svoje „poslovanje“ nazvali „psihoanalizom“. Neuspeh ovih „divljih psianalitičara“ bio je naravno upisan na teret faktične psihoanalize i profesionalnih psihoanalitičara. Da bi se izbegla ova zloupotreba, na drugom psihoanalitičkom kongresu u Nirnbergu 1910. godine, na predlog S. Ferencia, osnovano je „Internacionalno psihoanalitičko udruženje“, koje u skoro svim većim državama ima svoje podružnice, te se danas samo onaj može sa pravom nazvati psihoanalitičarem, – i udruženje nosi odgovornost za rad samo onoga koji je u jednome od ovih udruženja dobio stručnu spremu“ (Učitelj, 1933, str. 325).

Ograničenost na privatnu praksu. Naša zemlja je nakon II svetskog rata imala sjajne stručnjake i programe psihoterapije u državnim zdravstvenim ustanovama. Međutim, sa smanjenjem stručnog kadra i resursa, čak i tamo gde su formalno zaposleni, psihoterapeuti se retko mogu baviti svojom praksom u državnim institucijama. Zbog toga su danas ograničeni uglavnom na privatnu praksu.

„(…) dok u zapadnim i srednjeevropskim državama postoje velika psihoanalitička društva sa po više stotina članova, većinom lekara, koji se bave praktičnom primenom i iskorišćavanjem psihoanalize, dotle je naša zemlja u tom pogledu zaostala i kod nas kao da vlada jedan osećaj indolencije i nemarnosti“ (1933, str. 321)
„U našoj državi psihoanaliza ima samo dva zvanična predstavnika. Ni jedan od njih nema ni bolesničko odeljenje, ni nikakve veze sa kojom bilo državnom ili javnom institucijom, tako da se njihov psihoanalitički rad svodi samo na to, da vrše psihoanalitičko lečenje kod svojih privatnih pacijenata, kojima je to potrebno. Naprotiv u Engleskoj, Nemačkoj, Austriji, Americi i drugim inostranim državama – psihoanalitičke poliklinike i ambulante, učionice i zavodi za vaspitavanje itd. stoje na raspoloženju za ciljeve psihoanalitičkih istraživanja i praktičnog primenjivanja.“ (1933, str. 325)

Nikola Šugar je pisao i o sklonosti psihijatara da preuveličavaju značaj naslednih/bioloških faktora u nastanku psihičkih bolesti, što je kritika koja je aktuelna i danas.

Čitajući njegovo izlaganje sa XIII godišnjeg skupa Srpskog lekarskog društva iz 1931. godine (kasnije prenetog kao članak u časopisu Učitelj), stiče se utisak da smatra da je ovo zaostala sredina, koja kaska za razvijenijim državama, da postoji nezainteresovanost za praksu i potencijale psihoterapije (psihoanalize), da se kao profesionalac oseća usamljeno i razočarano zbog manjka interesovanja svojih kolega za oblast koja je na Zapadu već postala uobičajen i prihvaćen deo medicinskog tretmana.

U vreme kada je ovo izlaganje prezentovano javnosti, Frojd je još uvek bio živ i tada je već bio svetski poznato ime, a psihoanaliza (kao jedini modalitet onoga što danas nazivamo psihoterapijom) oblast koja je već ostavila traga na mnoge oblasti van psihologije/medicine.

Nikola Šugar se u nekim svojim tekstovima bavio temama od šireg društvenog značaja, kao i mnogi terapeuti danas. Tako se, zalaže za ukidanje zabrane abortusa, govori o nejednakoj društvenoj raspodeli moći navodeći kao primer muškarce i žene, siromaštvu, važnosti ljubavi prema deci u vaspitnoj praksi. Promovišući progresivne i psihoanalitičke ideje (koje su, uz još uvek neprevedena Frojdova dela tada bile vrlo kontroverzne), možemo se diviti hrabrosti, revolucionarnom duhu i visokom profesionalnom integritetu autora.

Školovan u inostranstvu, N. Šugar se sa entuzijazmom vratio u rodnu Suboticu (kasnije i Beograd) i počeo sa promocijom psihoanalitičkih ideja među svojim kolegama. U svojoj sredini je naišao na nerazumevanje − mnogi su pravili šale na račun toga kako „lako“ zarađuje jer samo sedi i ćuti, u čemu se može prepoznati nepoverenje u efikasnost i praksu lečenja razgovorom sa kojim se mnogi psihoterapeuti sreću i danas. Ni u Beogradu ne uspeva da zainteresuje veći broj stručnjaka. Na sreću, jedan njegov učenik (Vojin Matić) je bio dovoljan da posle rata proširi ideje, obuči druge i uspostavi praksu psihoanalize koja traje do danas.

Šta se promenilo za 90 godina? Iako zvanično još uvek neprepoznato i neregulisano zanimanje, danas su i psihoanaliza i psihoterapija poznati i stručnoj i široj javnosti i imaju veliki broj korisnika. U Srbiji je dostupan veliki broj psihoterapijskih modaliteta i stručnjaka obrazovanih po programima iz inostranstva, iako smo još uvek daleko od punog korišćenja kapaciteta psihoterapije kako u prevenciji tako i u lečenju psihičkih poremećaja. Debata o značaju naslednih/bioloških faktora je aktuelna i pored značajnih otkrića i lekova koji se koriste u modernoj psihijatriji. Izvesno je da se tokom ovih 90 godina mnogo toga promenilo, ali verovatno ne onoliko brzo koliko bismo to voleli. Ostaje zanimljiv utisak nakon čitanja reči kolege, iako su napisane pre gotovo jednog veka, da sam u mnogim njegovim opisima i utiscima mogla da se prepoznam kao psihoterapeut u Srbiji, danas.

Jelena Zulević, MSc, doktorantkinja kliničke psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, psihološkinja i sertifikovana psihoterapeutkinja. Snažno veruje u integrativan pristup. Radi na promovisanju mnogih inovativnih pristupa u našoj sredini kao što su psihoterapija uz asistenciju životinja, socioterapijske zajednice u tretiranju bolesti zavisnosti i obuke profesionalaca za rad sa marginalizovanim identitetima.