Terapijski rad Nikole Šugara – III deo

Privatna praksa u Subotici: 90 godina psihoterapijske prakse u Srbiji

Šugar se nakon školovanja u inostranstvu, 1926. vratio u Suboticu. Klajn ovu odluku opisuje kao teško razumljivu s obzirom da se činilo da je ispred njega svetla psihoanalitička karijera i pripisuje je vezama sa porodicom koja je živela u Jugoslaviji. Nakon jednogodišnjeg služenja vojnog roka u Crnoj Gori i Petrovaradinu, vraća se u Suboticu, gde 1927. godine otvara privatnu praksu, pre tačno devedeset godina. Klajn navodi da mu je privatna praksa bila na adresi Trumbićeva 20 (ista adresa se pominje i u Šugarovom dosijeu Lekarske komore). U to vreme je imao 30 godina.

Bio je jedan od prvih psihijatara u ovom gradu, a jedini psihoanalitičar u Vojvodini. Volonterski je radio kao konsultant u Jevrejskoj bolnici. U početku je imao malo posla, ali je uskoro počeo da radi sa velikim brojem pacijenata. Bio je poznat kao „lekar za alkoholizam“. Pacijenti su dolazili iz Subotice ali i iz okolnih gradova Sombora, Vršca i Kule. I sam je jednom nedeljno odlazio u Sombor (Klajn, 1989.). Na žalost, u Arhivu grada Sombora nismo uspeli da pronađemo nikakve podatke o Šugarovom radu tamo.

U to vreme, drugi subotički lekari nisu znali mnogo o psihoanalizi i nisu imali preterano poverenje u ovu novu nauku. Pričalo se da je to neki novi način lečenja gde „pacijent leži i priča sve što hoće, a lekar samo sluša“. Postojala je šala, koju je i sam Šugar, inače veoma povučen, prihvatao na svoj račun o tome kako „lako zarađuje pare jer može da rešava ukrštene reči pošto samo sedi i ćuti“. U to vreme, Šugar je napisao nekoliko stručnih radova pod pseudonimima Schmidt Janos i Feher Miklos. Poznato je i da je radio kao honorarni nastavnik na jednoj školi za vaspitačice u Beogradu, gde je predavao o psihičkom životu dece (Klajn, 1989.)

Arhiv grada Beograda sadrži Šugarov dosije iz Srpskog lekarskog društva iz kojih se može saznati da je nakon diplomiranja medicine u Pragu 1922. godine, nostrifikovao diplomu dve godine kasnije, a od 1927. ima pravo prakse (sačuvana je i njegova molba Komori da mu se prizna pravo prakse iz 10. februara 1927, na koje je izdato pozitivno Rešenje 25.februara 1927). Iste godine je primljen u članstvo Lekarske komore. Međutim, piše da nije ni u javnoj ni u privatnoj službi. Takođe, piše da mu još uvek nije priznat naziv specijaliste (dokument „Lični podaci za imenik Lekarske komore“). U kasnijim dokumentima postoji naziv „specijalista za nervne bolesti“.

Kako navodi P. Klajn (1982), Šugar je u praktičnom terapijskom radu bio tipični „ortodoksni“ frojdovac. Klijent bi ležao na kauču, pričao o snovima i slobodno asocirao, a Šugar davao kratke i ciljane interpretacije. Njegova tumačenja su bila veoma precizna, kratka i usmerena.

Šugar je imao i učenike na didaktičkoj analizi. Ovaj podatak je naveo i Klajn, a dodatno ga potvrđuje dokument koji smo dobili iz Arhiva Frojdovog muzeja u Londonu. Radi se o kopiji pisma N. Šugara Ani Frojd na nemačkom jeziku čiji prevod prenosimo ovde:

Zanimljivo je da potpis nije čitak, ali ne liči na druge potpise N. Šugara. Međutim, identičan potpis sa pismom sa istim zaglavljem se nalazi na pismu objavljenom u knjizi P. Klajna koje je opisano kao Šugarovo pismo svom advokatu.

Šugar je u Subotici vodio privatnu praksu deset godina (od 1927. do 1937.), nakon čega se seli u Beograd. Do tada je samo povremeno odlazio, i verovatno radio honorarno kao predavač. Iz Beograda se, nakon bombardovanja, vraća u Suboticu i radi sve do 1944. godine kada je deportovan sa drugim subotičkim Jevrejima. U ovo vreme je na didaktičkoj analizi imao nekoliko učenika. Povremeno odlazi u Budimpeštansko psihoanalitičko udruženje gde je održao dva predavanja (Klajn, 1989.)

Rad u Beogradu

Klajn navodi da se Šugar u Beograd preselio 1937. godine, tri godine nakon smrti oca.

Iz dokumenata Arhiva grada Beograda („Prijava prebivališta“) se može saznati da je 1938. godine prijavio adresu u Jakšićevoj 5, a sledeće godine promenio još dve: Čubrina 20 i Knjeginje Ljubice 32. Međutim, izgleda da je naknadno dopisana još jedna adresa, na drugoj strani, iz 1934. godine, Cetinjska 4. Ovo je godina kada mu je umro otac, a Klajn navodi da je sve do ’37. samo povremeno dolazio u Beograd, pa ovaj podatak nije do kraja jasan.
U Beogradu nastavlja svoju privatnu praksu, radeći i dalje dosta sa alkoholičarima. U ovom periodu, redovni član Bečkog psihoanalitičkog udruženja, Šugar uspostavlja i ključne kontakte sa osobama iz naše zemlje (npr. Nikola Popović) zahvaljujući kojima će se psihoanaliza uspostaviti u Jugoslaviji.

Nikola Šugar u Beogradu postaje jedan od pokretača grupe koja se može smatrati jezgrom psihoanalize u Srbiji. Neki podaci navode da je 1937. godine posetio Neuropsihijatrijsku kliniku Medicinskog fakulteta u Beogradu, i da je jedino Vojin Matić, tada specijalizant, bio zainteresovan za priključivanje Psihoanalitičkom društvu, a iste godine je započeo analizu kod Šugara koja je trajala tri godine (Kordić, 2011). Vojin Matić će nakon rata biti ključna figura u obuci svih naših savremenih psihoanalitičara.

Klajn navodi da je Psihoanalitičko društvo bilo osnovano tek sledeće, 1938. godine. Ono nije bilo član Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja (ovo će se desiti tek mnogo godina kasnije sa drugim udruženjem).
Zabeleženo je da se grupa koja se okupila oko Šugara, u Beogradu okupljala jednom mesečno, u predvečernjim satima, prvo u Dekanatu Filozofskog fakulteta – radnoj sobi prof. Nikole Popovića, tadašnjeg dekana, a nakon zabrane 1940. godine, u Šugarovom stanu.

Šugar je u Beogradu proveo oko četiri godine, da bi se prilikom bombardovanja Beograda, peške vratio u Suboticu. Njegova bogata, lepo složena i pedantno održavana psihoanalitička biblioteka, koja je ostala u stanu u Beogradu, ubrzo je opljačkana.

Politika, 3. jun, 1938. godine

Politika, 25. januar, 1926. godine

Kako bismo stekli bolji uvid u atmosferu Beograda iz ovog perioda, pregledali smo Arhivu Politike. Na žalost, ciljana pretraga nije bila moguća, pa smo nasumično pregledali brojeve i otkrili neke zanimljive činjenice. Na primer, izgleda da je sifilis bio veliki problem jer postoji dosta oglasa (kako lekarskih ordinacija tako i alternativno medicinskih pristupa) za lečenje ove bolesti. Zanimljivo je da, iako ga je A. Fleming otkrio 1928. godine, penicilin (kojim se leči sifilis) je u širu kliničku upotrebu ušao tek tokom i nakon Drugog svetskog rata.

Dosta tekstova je posvećeno političkim krizama, redovno su se održavali dvorski balovi, pozorište je bilo popularno, bilo je članaka o feminizmu, ali je naročito zanimljivo da su u ovo vreme već bile prevedene neke ključne knjige iz oblasti psihoanalize: „Uvod u psihoanalizu“ i „Psihopatologija“ Frojda, „Individualna psihologija“ i „Poznavanje čoveka“ Adlera, kao i „Psihološki tipovi“ Junga (u izdanju „Kosmos“ – Geca Kon A.D. – Beograd).

  
Politika, 14. januar, 1926. godine

Posebno nas raduje činjenica da smo uspeli da pronađemo oglas Zavoda dr Frakića u kome su se, između ostalog lečile „nervne bolesti: nevrastenija, histerija, nervni sifilis, uzetosti“, a kao lekar za njih je naveden dr Hugo Klajn. Hugo Klajn je bio drugi psihoanalitičar-praktičar, koji je radio u Beogradu između dva rata, a nakon rata nastavio karijeru kao reditelj u Narodnom pozorištu. Zna se da je slušao Frojdova predavanja u Beču, za šta je dobio dozvolu od njega lično. Na naš jezik je preveo neka Frojdova dela. Za razliku od Šugara, koji je radio isključivo u privatnoj praksi, Klajn je radio na Guberevcu u psihijatrijskoj bolnici, preuzeo ordinaciju dr Subotića nakon njegove smrti i u Jevrejskoj bolnici u kojoj je, da bi izbegao sudbinu drugih Jevreja, simulirao samoubistvo a zatim izigravao depresivnog pacijenta. Kasnije se sklonio, promenio izgled (brada i naočare), predstavljao se pod drugim imenom, kao profesor engleskog jezika, a žena mu je dolazila u posete kao učenica (Kordić, 2011). Popović (1989) navodi da se Hugo Klajn od 1925. godine bavio psihoanalitičkom praksom u Beogradu, što je dve godine pre početka Šugarove prakse u Subotici. Međutim, Šugara smatramo ključnom figurom za istoriju razvoja psihoterapije jer su njegov rad i delo ostavili značajniji uticaj te više ličili na ono što danas smatramo psihoterapijom. Za razliku od Huga Klajna, Šugar se bavio isključivo psihoanalitičkom (psihoterapijskom praksom) čitav radni vek, bio je jedini školski analitičar i redovni član Bečkog psihoanalitičkog udruženja, pisao radove u priznatim međunarodnim časopisima, učestvovao na kongresima, te osnovao grupu čiji su članovi nakon rata postali ključni za razvoj psihoanalize u našoj zemlji.

__________________
*Zahvalnica: Veliku zahvalnost dugujemo zaposlenima u Istorijskom arhivu Subotice – g. Stevanu Mačkoviću-direktoru i g. Dejanu Mrkiću (čije iskustvo i lični entuzijazam su nam pomogli da dođemo do mnoštva novih podataka), zatim g. Gezi Vašu, istoričaru i direktoru Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Subotici (čije sjajne sugestije su dovele do najvažnijih otkrića), i programeru Goranu Rakiću (i njegovim veštinama doxing-a zahvaljujući kojima smo uspeli maksimalno da iskoristimo potencijale interneta i elektronskih baza).

Jelena Zulević, MSc, doktorantkinja kliničke psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, psihološkinja i sertifikovana psihoterapeutkinja. Snažno veruje u integrativan pristup. Radi na promovisanju mnogih inovativnih pristupa u našoj sredini kao što su psihoterapija uz asistenciju životinja, socioterapijske zajednice u tretiranju bolesti zavisnosti i obuke profesionalaca za rad sa marginalizovanim identitetima.